Масовна производња хране, било биљног или животињског порекла, један је од највећих узрочника климатских промена. Неконтролисана употреба пестицида, трошење великих залиха воде и алармантно загађење ваздуха– све то научнике наводи на закључак да су капацитети планете да храни светску популацију већ достигнути и да се за досадашње пољопривредне праксе хитно мора пронаћи алтернатива.
Зато је кључно увести одрживије методе у пољопривреди јер само тако можемо осигурати довољно хране и за будуће нараштаје.
Уколико применимо макар један од седам принципа одрживе пољопривреде које је представила невладина организација Union of Concerned Scientists (UCS), можемо бити сигурни да ће наша производња бити мање загађујућа а храна здравија.
Ипак, идеално би било применити свих седам пракси, а то су:
1) Ротирање усева и садња различитих биљака на истој површини – масовна производња хране често захтева да се на истој површини годинама гаји иста култура чиме се драстично осиромашује земљиште, док корови лакше расту. Да би у овим неприродним условима осигурали принос, фармери су приморани да користе велике количине пестицида и ђубрива и тако загађују земљиште, воду и ваздух. Једини „лек“ за све наведено је ротација усева или садња разчитих култура на истој површини како би се очувао квалитет земљишта и на природан начин сузбио коров.
2) Садња детелине и других култура које фиксирају азот у земљишту – осим што оплемењује земљиште и сузбија штеточине а тиме и потребу за хемикалијама, делетина представља и драгоцену крмну културу коју домаће животиње обожавају.
3) Одступање од традиционалног орања – иако је без орања пољопривреда готово незамислива, стручњаци упозоравају да честа употреба раоног плуга може изазвати ерозију или губитак великог дела земљишта. Зато је пожељно орати смањеним интензитетом што ће позитивно утицати на квалитет земљишта, а они најискуснији ће, уз примену осталих метода одрживе пољопривреде, семе садити у неорану земљу.
4) Биолошко и механичко сузбијање паразита и корова – ово је можда најважнији моменат одрживе пољопривреде јер пестициди, осим што загађују животну средину, могу изазвати и низ здравствених проблема код крајњих потрошача. Механичко сузбијање подразумева чупање корова и хватање инсеката за шта постоје посебне замке, док уништавање штеточина помоћу њихових природних биљних или животињских непријатеља представља биолошко сузбијање.
5) Комбиновано гајење биљака и животиња – масовна производња хране углавном подразумева одвојено узгајање биљака и животиња, али се у пракси показало да се њиховим комбинованим узгојем знатно увећава профит. Осим што животиње „косе“ и ђубре усеве и тиме нас ослобађају дела посла, оне имају и лакши приступ свежој храни, па је сасвим јасно зашто одржива пољопривреда топло препоручије да се фарме и усеви налазе у непосредној близини.
6) Дрвеће и жбуње као природни штит – Фармери на мудар начин могу посадити дрвеће, жбуње и осталу вегетацију на својим усевима и тако их заштитити од прекомерне изложености сунцу, јаког ветра или временских непогода. Осим тога, од ових биљака, уколико је све до танчина испланирано, могу имати и додатну финансијску корист.
7) Коришћење некултивисаних површина – искусни пољопривредници оставиће поједине делове некултивисане земље баш таквим какви јесу јер пољско цвеће и остала дивља вегетација представља праву оазу биодиверзитета и резервоар хранљивих материја који је увек добро имати надомак усева.
Најзад, важно је да разбијемо мит према коме искључиво масовна производња са својим неодрживим методама може да намири потребе светске популације, а да ће потпуни прелазак на одрживу пољопривреду за многе значити глад. Напротив, једино одржива пољопривреда гарантује да кроз неколико деценија нећемо остати без хране, што додатно показује да будућност човечанства зависи од ње.
Пише: Милена Магловски
Извор: Енергетски портал
Фото: Pixabay
