Када кренете да складиштите поврће и воће за зиму потребно је пратити неколико правила. Важно је да знате ко кога воли, а ко не. Уколико приметите да је дошло до омекшавања плода, губитка хлорофила у зеленим деловима, појаву тамних пега на зеленој салати, промене боје код броколија, прокеља и краставаца или појаву горког укуса шаргарепе, то је резултат деловања етилена који се производи у биљним ткивима и доводи до свих наведених појава. Попут сунђера, најбоље га упијају купусњаче, лиснато поврће, пасуљ, шаргарепа, грашак, паприка и краставац, па ово поврће треба изоловати од плодова који емитују етилен, а то су диње, парадајз, печурке и воће. Кромпиру и луку и те како годи етилен јер им помаже да не проклијају, па их је пожељно складиштити у њиховој близини.
Да би што дуже остало квалитетно, поврће које ће се складиштити треба брати на врхунцу зрелости, када је најквалитетније. Током и после бербе треба пажљиво руковати плодовима, а зелене делове стабљике и листове обавезно одстранити пошто плоду одузимају воду и брзо труле.
Посебно обратите пажњу на две ствари:
- Температура треба да се одржава у распону од нуле до четири степена. Одржавањем ниских температура у складишном простору смањује се губитак влаге и спречава увенуће, успорава се развој микроорганизама који изазивају трулеж и смањује синтеза етилена, који такође у великој мери утиче на квалитет ускладиштеног поврћа. Када год су спољне температуре ниже од оних у складишту, потребно је отварати вентилационе отворе а затварати их у обрнутом случају.
- За дуже чување поврћа важна је влажност ваздуха. Сушење и смежурање представља велики проблем код ускладиштеног поврћа, а то је знак да је влажност испод оптималног новоа. За већину врста поврћа оптимална влажност у складишном простору је 90 до 95 процената.
Сушење већине плодова пре уношења у складиште није препоручљиво, осим за црни и бели лук, бундеву и тикве. Њих ваља држати на сунцу око две недеље да би им кора добила чврстину.
Пише: Светлана Мујановић
