(Наставак из прошлог броја)
Период после Другог светског рата у Југославији, па и у Србији, када је виноградарско-винска продукција у питању, остаће упамћен као време када је, зарад стварања великих социјалистичких винарија, угушена индивидуална виноградарска производња. По речима Петра Самарџије, идеја је била да се у великим индустријским подрумима који су грађени, прерада и нега грожђа обавља савременом опремом, уз стручно вођење сложених микробиолошких и хемијских процеса. Седамдесетих година донета је чак и законска уредба којом је приватни виноградар упућен да производи грожђе, а вино искључиво за своје потребе. То је стварно довело до значајног побољшања квалитета вина. Вина, произведена у великим винаријама, нашла су купце у Европи, највише Немачкој, Чехословачкој, као и у Јапану и САД, али је тај тренд имао и другу страну медаље.
Пише: Зорица Милосављевић
– Нажалост, у целој земљи приватници нису имали утицај на формирање откупних цена грожђа – присећа се Петар тог погибељног периода нашег виноградарства и производње вина. – Винарије су постале монополисти, диктирале су откупне цене грожђа, пљачком сељака секле су грану на којој су седеле. Приватни виногради се масовно крче. Велики подруми постају „воденице без реке“. Производња вина се смањује. Престаје осавремењавање винарија и деведесетих година почиње велика криза у овој грани. Почиње пропадање винарија. Крчење винограда је у току и трајаће још дуго. Нови век дочекали смо са чашама увозних вина, а стари век завршили годином у којој је увоз вина и јаких пића двоструко надмашио наш извоз. Од великог извозника постали смо увозник свих производа од лозе. На нашим столовима су све чешће боце направљене у хрватској стаклари и напуњене вином купљеним у ринфузи у Македонији. Чеп је био из неке медитеранске земље, етикете штампане ко зна где, залепљене туткалом из Италије. На њој се кочоперило само наше звучно име. Па вели: немој се напити!
Влада помаже, али се чокотима споро враћамо
Наговештај промена догодио се почетком новог миленијума. Први знак била је одлука Владе Србије, децембра 2001. године, о подстицајним мерама за подизање нових винограда и шљивика на поседима земљорадника.
– Та новост примљена је и протумачена различито – објашњава Петар Самарџија. – Бројни су они који на њу имају примедбе и резерве. То су они неуспешни, антипротивни, којима је за све крива држава, од које очекују и траже да решава и разрешава њихове тешкоће и нерад. Наредних година помоћ државе је све већа. Средином прве деценије овог века, она напросто моли виноградаре да се врате лози. Неповратно им нуди и до 12.000 евра за сваки хектар засађеног винограда. Нове, модерне плантаже 2007. зазеленеле су се на 500 хектара. Држава је журила с обновом потонулог виноградарства, како би Србија спремно дочекала учлањење у Европску унију. У њој је тада било забрањено подизање нових плантажа због великих вишкова вина, и важила је за све њене чланице. Процене наших планера биле су да Србија у њу уђе барем са 50.000 хектара под лозом. Та очекивања се, нажалост, нису испунила, као ни наша очекивања о учлањењу. Променило се само то да је ЕУ скинула ембарго о забрани садње нових винограда.
Влада Србије, каже он, и даље помаже садњу, као и градњу нових подрума, и набавку опреме за производњу грожђа и вина, али је повратак чокоту много, много спорији него што се веровало и очекивало.
– По званичним подацима, активних винограда у Србији има непуних 7.000 хектара. Годишње се сади знатно мање од пројектованих 400 до 500 хектара. Није ми јасно зашто се то крије од јавности. Слушајући, гледајући и читајући приче увек истих наших винара, стиче се утисак да смо ми винарска сила у свету. „Земља вина“ се звала и емисија која се до недавно вртела на телевизији. Боже, шта се ту све није чуло. Само што нисмо кренули у освајање светског тржишта, с нашим јединственим укусима и мирисима божанске капљице. Свет је сит француских, италијанских, шпанских и чилеанских вина и само чека на нас. А ми једва да имамо трећину вина потребног за себе. И углавном га добијамо у пластичним флашама, у ринфузи. Пред виноградарима и подрумарима је велики посао. Али, они не могу остати без помоћи. Напуштањем лозе деценијама крајем прошлог века, уништено је и запостављено много тога. Садња винограда је само један сегмент обнове. Најтеже ће ићи са знањем, а о њему се још увек премало размишља. Знање је управо оно у чему највише заостајемо у односу на земље ЕУ, у којој се производи 60 одсто вина на свету. Парадоксално је, али је, на жалост, велика истина да смо у годинама одмах после Другог светског рата имали више знања, искуства и струке у обнови виноградарства него данас.
Имена и дела за памћење и спомињање
Петар Самарџија завршио је Пољопривредни факултет у Новом Саду неколико година након његовог оснивања, и врло добро памти какав је професорско-научни потенцијал тада имала та високошколска установа. За обнову послератног виноградарства и подрумарства били су задужени велики експерти којих се и данас с носталгијом сећа. Како каже, они су пре рата, као стипендисти „труле краљевине“ школовани у најпознатијим виноградарским центрима у Француској, Немачкој и Аустрији.
Ти младићи су, из виноградарских крајева, по завршетку студија распоређивани на послове у Вршцу, Жупи, Неготину, Крушевцу – тамо где су били велики виногради. Под њиховим вођством подизане су наше прве модерне плантаже, грађени су велики индустријски подруми, оснивани први виноградарски факултети и институти, стваране прве југословенске сорте винове лозе… Један од њих био је и проф. др Драгослав Милисављевић.
– Радо га се сећам и спомињем. Свима нама, његовим студентима, улио је љубав према лози и вину. Предавао нам је на новосадском Пољопривредном факултету и Виноградарство и Винарство. Водио нас је по виноградима и подрумима у Вршцу, Суботици, Новом Саду, Смедереву, Ердевику… Учио нас је о садњи, резидби, сортама, дегустацији… Враћајући се с практичних вежби факултетским аутобусом, орила се песма, задовољство, смех. Та путовања и данас памтим, као да су била јуче. Из моје генерације с професором је, као млади асистент наставио да ради Влада Ковач, будући велики енолошки стручњак, познатији у свету него код нас. Докторат је радио у Паризу и пре више од тридесет година примљен је, као први странац, у француску Пољопривредну академију. Више од двадесет година био је представник Југославије у Светској организацији за лозу и вино, чије је седиште у Паризу – каже, између осталог, Самарџија.
Износи и мишљење да се треба поново окренути и обратити и онима који су отишли у заслужену пензију, а чија реч се уважавала и на најважнијим светским стручним скуповима, онима који су дали огроман допринос не тако давном извозу наших вина широм света.
Велики домети малих винарија
Петар Самарџија каже да је наша винска продукција сада мала, али добра. Пре четврт века, како каже, у Фрушкој гори добро вино је било права реткост.
– Данас је обрнуто, готово немогуће је наћи лоше вино – истиче Самарџија. – Нови концепт развоја виноградарства и винарства, заснован на малим породичним винаријама, потврђује се као право решење. Уместо некадашњих шест-седам винарија у Војводини, које су прерађивале сав род грожђа, данас их је, према мојим информацијама, више од 160, углавном малих породичних винарија. Њихов број се стално повећава. Простора за ширење има у изобиљу. Према рејонизацији виноградарских терена, на основу енолошких критеријума, на Фрушкој гори виноградарство има на располагању више од 50.000 хектара земљишта. Седамдесетих година близу седам хиљада хектара било је под виновом лозом. Данас их нема ни хиљаду! Сврставање појединих фрушкогорских терена у виноградарске обављено је углавном на основу екоклиме, типа земљишта и његовог богатства, односно сиромаштва за ратарску производњу, експозиције, нагиба итд. Нисам чуо да је икада у некој фрушкогорској општини о коришћењу овог земљишног богатства било речи.
