Као подлога за гајење биљака у заштићеном простору користи се земљиште или супстрати. Супстрати могу бити органског или неорганског састава а најчешће су то минерално-органске мешавине посебно припремљене да послуже као станиште биљака. При производњи у заштићеном простору примењује се и водена култура у којој се биљке фиксирају помоћним средствима најчешће стиропором, плутајућим или стојећи изнад воде. Најчешћа примена водене културе је у научно-истраживачке сврхе.
У високим тунелима и мањим пластеницама најчешће је земљиште подлога гајеним биљкама. При избору локације треба водити рачуна о квалитету земљишта, потребно је урадити агрохемијску анализу и пре постављања пластеника добро припремити земљиште. Припрема подразумева унапређење механичких особина земљишта и елиминацију патогена. Да би се спречило забаривање и заслањивање земљишта важно је остварити добру дренажу. Обавезан поступак је и стерилизација земљишта којом се уништавају патогени а најчешће се она спроводи на термички начин-паром. Стерилизација хемисјким средствима у многим земљама је забрањена а савремена алтернатива је биолошка стерилизација.
Иако се чини да је коришћење земљишта као подлоге најједноставније и најјефтиније, пре свега због потребе елиминације патогена то често није тачно. Земљиште је повољно станиште бројних биљних и животињских врста и микроорганизама. Биљне штеточине, а посебно нематоде, прилагођавају се мерама заштите и дезинфекције, и њихово елиминисање постаје све захтевније и скупље. Због наведених разлога сматра се да објекат може да остане на једној локацији пет година а после тога је потребно његово премештање.
У ери значајне бриге о заштити животне средине и све строжијих прописа у погледу дозвољених врста и начина примене пестицида, одржавање доброг фитосанитарног стања земљишта је све теже и скупље. Једна од могућности превазилажења ових проблема јесте коришћење супстрата у производњи биљака у заштићеном простору.
Слично као и при разматрању земљишта као подлоге, супстрат треба да у што већој мери испуни одређене захтеве као што су: да задржава довољну количину воде тј да има добар пољски водни капацитет, да се добро оцеђује, да има добар ваздушни режим, да су добри услови за развој кореновог система, да је повољан за развој пожељних микроорганизама и за спровођење сузбијања биљних болести. На избор супстрата утичу бројни фактори а пре свега биљна врста, систем за наводњавање и квалитет воде. Неке од предности интензивне пољопривредне производње на супстратима су: избегавају се болести корена и штеточине корена због физичке одвојености корена од земљишне подлоге, потпуна контрола снабдевања водом и хранивима, олакшано организовање целогодишње производње, није потребно спровођење дезинфекције.
При коришћењу супстрата могуће је тачније дозирање воде и хранива у складу са потребама биљака. Да би се успешно спровело дозирање потребно је користити квалитетнији систем за наводњавање. У систему који је добро димензионисан и изведен, уз коришћење адекватне контроле и управљања, биљкама се даје управо оно што им је потребно уз занемарљиво мала одступања. Добар систем подразумева и прикупљање и рециклирање дренаже, више из разлога заштите животне средине него уштеде импута.
Извесно је да постоје и предности и недостаци за оба система гајења биљка у заштићеном простору а да ли ће се произвођач определити за производњу на земљишту или супстрату зависи од производне оријентације газдинства и финансијских могућности произвођача.
Уколико се произвођач бави специјализованом производњом одређене културе нпр парадајза и има потребу континуираног снабдевања уговореног тржишта то подразумева целогодишњу производњу у грејаном објекту, узак или изостанак плодореда, свакако да ће сигурнија производња у таквом случају бити производња на супстрату. С друге стране уколико је у циклусу производње могуће испоштовати правилан повртарски плодоред и са ограниченом могућностима грејања објекта прихватљивија је производња на земљишту као подлози за гајење биљака.
Аутор: Оливера Секулић, ПСС Сомбор
