Не знам јесмо ли ми та екипа која лоше увек претвара у добро, а сузе у смех, али нам се то све чешће догађа. Цео јул, сестра моја мила, близнакиња Љубица, кума наша драга Александра, пријатељ Боро и ја планирали смо августовску посету селу. И највећој знаменитости у њему – гробљу, на којем је сахрањена врло важна особа у нашим животима, наџак-тетка звана Милица.
Пише: Зорица Драгојевић
Месецима пре тога скупљале су се паре за даћу јер, јел’те, десет је година од упокојења, па све то мора бити гламурозно. Мора се испећи највеће прасе, од двадесет и пет кила, јер у августу мање не можеш наћи ни за лека. Морају се направити најлепше торте, иако их тетка није волела, понети хектолитри ракије и пива, понешто воћа, поврћа, хлеба и, наравно, цигаре. А, цигаре, оне најјефтиније, што одећа од њих смрди данима и ниједан омекшивач и прашак не могу ту да помогну.
Њој се носи, она је најважнија
Када смо све припремили и брат из села испекао то, већ чувено прасе од 25 кила, за војску од петнаест људи, да не рачунам децу, кренусмо пут Љутица, преко Дивчибара. Раном зором, већ око шест сати, сређени, миришљави ко мајске руже, шибамо Ибарском магистралом седамдесет на сат, јер је ауто крцат и једва имамо места да седимо. Тетки се носи и она је у овом тренутку најбитнија. Два и по сата вожње уз музику до даске, иако је повод назови тужан, брзо је прошло.
Од Дивчибара према Љутицама, преко Тометног поља пружа се српска Прованса, један од најлепших делова наше земље. А онда, ту, чим се изађе из последње кривине, нешто мало испод магистралног пута, туцаником неких педесетак метара, стиже се до куће Томића. На капији читава фамилија, дочекују нас као да је свадба и весеље, здравимо се, љубимо, све пуца. Љубе и Бору и куму, обрадовали им се. Од куће прилази и наш рођени брат, дошао из суседног села с рођаком, да испоштује дан и обичај. Из кола вадимо све што треба. Овали печења, хрскаве корице – једеш је очима – уредно насецканог и поређаног, већ чекају спремни. Родбина се растрчала, свако је понешто понео.
– Немој да заборавите мушему, ни кадионицу, ни тамјан. Треба Раћо да окади гроб – виче ујна узбуђена, румена у лицу и већ отрчала испред свих.
Ми, као мировна мисија
Кренусмо једно за другим, к’о у пачјој школи. Од куће до гробља дели нас само магистрала, стотинак метара пречицом. Док смо стигли носећи цегере претоварене храном, дошао је и остатак породице, онај део што је посвађан с овим првим, па ми му ту дођемо као тампон зона. Стоје, гледају мрко једни друге, не здраве се. Ми као мировна мисија, крећемо да љубимо све редом, опет, да тетка не види поделе, није нас тако оставила.
Снахе и ситна деца распрострше мушему по гробу, кренуше да постављају, ми помажемо колико можемо, обичаји су то у Срба, не дао бог да се нешто изостави. Кума пали ону цигару, мучи се жена, никако да повуче. Смрад дуванског дима који се шири прекрива мирис тамјана што га је брат у кадионици упалио. Млати њоме испред наших глава, пршти брикет, варнице у очи упадају, све јуначки подносимо. Све за тетку и теткину напаћену душу.
Из овала насред гроба, испред саме теткине главе, бар где би требало да буде, вири прасећа глава. Као да нам се смеје. Није ни десет сати, а врућина упекла, све се топи, пиће се већ угрејало, а ми никако неку реч да изустимо. За то време Боро, једну, па другу ракију, па кад дође до треће за теткину душу, мени пуче филм.
– Добро, бре, Боки, јес’ тетка волела да попије, ал’ није била алкохоличар. Смањи мало – још нисам ни завршила, а сви почеше да се смеју. Мислим да се и тетка на небу смејала. Подрхтавају стомаци и ових међусобно посвађаних и нас, добрих са свима.
А, свеће горе, и горе
Боро испи полић, као да и није прекорен. Колаче, наравно, нисмо могли јести, ко да их једе кад се чоколада истопила, а шлага на торти више и није било. И све, по обичају наравно и никако другачије, чекамо да свеће изгоре па да купимо ствари и идемо кући, јер се од врућине не може дисати, а не само стајати. А свеће горе, и горе, и горе, јер је Љубица за тетку купила само најквалитетније и највеће које је у том тренутку нашла. Горе свеће, горимо ми, кад у једном тренутку стиже спас из ујниних уста. Ујна је иначе, једна добродушна, бистра сељанка, испуцалих дланова, навиклих на тежачки рад.
– Ђецо, ајдемоте да видите какав смо споменик подигли ујаку – и ко по наредби сви, с невиђеном дозом олакшања, кренусмо.
Диви се кума, диви се Боро, Љубица одушевљена не може да се нагледа. Ујна прилази мени, уноси ми се у лице и гађа погледом директ у очи.
– Зооооко, а шта ти кажеш? Јел’ ми лепа слика? – пита, гледајући ме проницљиво, желећи да изазове бар некакву реакцију.
– Јес, ујна лепа је! Не мож’ лепша бити. Још само да легнеш – и то је био крај разговора. Остадох сама с ујном, остали се разбежаше по гробљу, посакриваше се иза споменика, заборавише и на тетку и на ујака, наста општи хаос.
Захвални што нас је поново окупила
Снаја, ујнина, за сина јој удата, грца од смеха, не сме свекрву да погледа. Муж њен, а мој брат окренуо главу, видиш да се тресе. Отрчаше њих двоје, покупише ствари, оставише свеће. Што су гореле, гореле су, пусти више обичаје. Ујна и ја, лагано ногу пред ногу, без икаквог терета упутисмо се кући. Док смо дошле, јер су њој ноге отежале од врућине, већ је све било постављено да се руча. Кафа скувана, само још да се на тренутак сетимо тетке. И сетисмо се свих лудих догађаја: и како је пала низ степенице кад је баба умрла, а у кући комшије запевале, те она пошла да изађе да у томе не учествује; и како је трчала кроз село и показивала доњи веш свима јер га је прва у селу купила, а деда је од срамоте претукао на мртво име; и како је, гледајући у мој комплет сашивен за пунолетство, рекла „леп ти је сако, сине, дедер обуци и сукњу да видим како ти стоји“, не проваљујући два сантима минића који је вирио испод блејзера.
Свега смо се сетили, лепог и ружног и били смо јој захвални што нас је поново окупила. Наједени и напијени, кренусмо даље код родбине, греота да их не обиђемо, кад смо већ ту. Прасе смо, наравно, поделили на равне части, све гурајући једни другима више, да неко некога не оштети. И опет у ауто, и на пут до најстарије тетке, која нас је жељно чекала да јој испричамо како јој је сестра и шта ради.
– Здрааааво сине, љуби те тетка. Јесте ли ми били код сестре, шта ради, јесте ли јој дали да једе, упалили цигару?
И, куд прво на мене налете, кад ми је језик бржи од памети.
– Јесмо, тетка, и нахранили и напојили и кума јој упалила цигару. Добро је тетка, баш пита кад ћеш да дођеш.
У том тренутку осетих ударац у леђа, ни данас не знам ко је био актер напада, али знам да ме је кума најјаче могуће уштинула за надлактицу да ми је масница, чини ми се, месец дана стајала. Неких сат времена трајала је наша посета, поновно постављање стола, гурање залогаја на силу, јер тетку не можеш одбити, а места за јело више нема. На одласку напунише нам кесе домаћом јунећом пршутом, флашама сока од свега што је у шпајзу било и зимницом, иако је паклено лето.
Дођосмо поново у село, да покупимо то што нам је ујна спремила, да се испоздрављамо и коначно кренемо за Београд. Кола пунија него кад смо кренули на пут. Довољно је места само на возачком месту, кума и Љубица назад подигле ноге на препуњене кесе, Боро седиште повукао скроз напред, ушао у шофершајбну. Срећом, ја сам возач. Палим ауто, кад нешто лупа по крову, лупа као да камење с неба пада. Окрећемо се лево, десно, не видимо ништа. У једном тренутку нешто лупи на прозор. Погледам, брат. Отворим врата, он у руци држи Бјанку, чиваву која весла ногама, престрављена од ситуације у којој се нашла.
– Јел’те, господо Београђани, ’оћете ли ви повести ово ваше пашче са собом? – пита Раћо, спуштајући Бјанку на земљу.
Згледасмо се: ми смо на њу цео дан заборавили. Затворих лагано врата, стартовах ауто и од срамоте не рекосмо ништа, побегосмо кући. Ал’ бар смо обичаје испоштовали.
