Насловна АРХИВА ПОУЗДАНА СТАРА СОРТА У ЖУПСКОМ ВИНОГОРЈУ: Мирисна тамјаника бела

ПОУЗДАНА СТАРА СОРТА У ЖУПСКОМ ВИНОГОРЈУ: Мирисна тамјаника бела

Испитивања стручњака су показала да су агроеколошки услови Жупског виногорја повољни за нормалан раст и осигурање високих приноса и квалитета грожђа сорте тамјаника бела

1062
Фото: wikipedia

Постоји много старих сорти винове лозе којима је, због карактеристичног мириса, заједничко име мускат. Испитивања стручњака су показала да 64 мускатне лозе, директно или индиректно, воде порекло од три италијанске сорте: moscato bianco, moscato d aleksandria и moscato giallo.

Тамјаника бела је стара аутохтона сорта. Истраживања генетичког профила 12 традиционалних сорти винове лозе у Србији показала су да су две сорте тамјанике идентичне италијанске сорте moscato giallo и moscato rosa. Према наводима великог броја аутора, агробиолошка својства тамјанике беле варирају под утицајем временских услова у периоду истраживања, примењене ампелотехнике, узгојног облика, начина резидбе итд.

Доцент др Зоран Јовановић, проф. др Братислав Ћирковић и проф. др Млађан Гарић, професори Пољопривредног факултета Универзитета у Приштини – Лешак, испитивали су агробиолошки е особине сорте тамјаника бела у агроеколошким условима Жупског виногорја. Циљ истраживања је био да се утврди могућност њеног даљег ширења и гајења на овом подручју. Испитивања су обављена у производном засаду индивидуалног сектора у селу Тржац, локалитет Сврачак, у Жупском виногорју. Трајала су три године. Виноград је засађен на размаку садње 2,8 х 0,9 метара. Узгојни облик је једнокрака хоризонтална кордуница, на којој су примењене две варијанте резидбе, односно на кратке и дуге кондире. Климатски услови (температуре ваздуха и количина падавина) у периоду истраживања су били слични вишегодишњем просеку и повољни за развој сорте тамјаника бела.

Када је у питању почетак и трајање фенофаза развој утврђено је да се сузење лозе одвијало од 15. до 26. марта, а отварање окаца од 6. до 15. априла. Почетак и крај цветања наступили су у различито време, што значи да је ова фенофаза различито и трајала. Раније цветање у једној од година испитивања било је последица знатно виших температура у мају и јуну у односу на остале две године. Просечан датум појаве шарка био је 7. август. Пуна зрелост грожђа се поклапала са датумима бербе грожђа и просечно је била 3. октобра.

Просечна маса ластара је варирала по варијантама резидбе (кратки и дуги кондири) и годинама истраживања. Између варијанти резидбе нису потврђене статистички значајне разлике (имајући у виду једнако оптерећење чокота родним окцима), док су вредности између појединих година потврђене као статистички веома значајне. Укупна продуктивност окаца представља збир приноса грожђа по окцу и масе резидбом одбачене лозе по окцу. У овим истраживањима она је знатно варирала – од 189,96 до 286,47 грама. Ове разлике између година испитивања су доказане као статистички веома значајне, док између варијанти резидбе нису потврђене. У укупној количини створене масе грожђа и ластара, удео грожђа је у просеку износио 77,9, а удео масе ластара 22,1 проценат. Према овим подацима, однос приноса грожђа и масе лозе у просеку је варирао око четири, што значи да један килограм вегетативног прираста образује око четири килограма грожђа. Нешто веће вредности поједини стручњаци добили су за сорту ризлинг италијански, око пет килограма. Узимајући у обзир ове и податке других аутора закључак је да је дошло до правилног односа између раста и родности лозе, односно између вегетативног потенцијала чокота и приноса грожђа. Између варијанти резидбе нису потврђене статистички значајне разлике (није испољен утицај резидбе на испитивани параметар), док су разлике између појединих година статистички веома значајне.

Укупна продуктивност чокота кретала се од 2.161,9 до 3.479,7 грама а разлике су биле статистички веома значајне између година испитивања, док између варијанти нису потврђене.

Испитивања стручњака су показала да су агроеколошки услови Жупског виногорја повољни за нормалан раст и осигурање високих приноса и квалитета грожђа сорте тамјаника бела. Такође, климатски параметри у време истраживања били су слични вишегодишњем просеку, а показатељи климе у оптималним вредностима.

ЗАБОРАВЉЕНЕ ДОМАЋЕ СОРТЕ

Данас се у свету гаји велики број сорти винове лозе. У том богатству, многе се издвајају квалитетом и грожђа, и вина. Међутим, често се може чути да су потрошачи презасићени истом понудом и да траже нешто ново када су у питању мирис, укус и боја. Потрошачима вина треба да се понуди и нешто своје, карактеристично, а то су мање познате или скоро заборављене сорте. Оне су углавном домаћег, аутохтоног порекла, и гаје се спорадично. Могу се видети и у нашој земљи, највише у старијим засадима, као појединачни чокоти. То су багрина, прокупац, вранац, зачинак, црна тамјаника, док се у појединим виноградима могу спорадично наћи и црвена, бела, односно жута тамјаника. Има и сорти које поједини виноградари умножавају и саде, а све у жељи да их сачувају за будућа покољења.

С. Малиновић

Добро јутро број 541 – Мај 2017.