Ove sezone u Srbiji je osušeno oko 7.000 tona suve šljive, i to je nešto veća količina u odnosu na prošlu godinu. I ovogodišnja cena bila je dobra pa su je izvoznici otkupljivali i za 300 dinara po kilogramu. Proizvođači uglavnom imaju praksu da jedan deo prodaju tokom jeseni, dok određene količine prodaju u januaru i februaru. Ali da bi za svoju robu dobili i dobru cenu, suva šljiva se mora skladištiti na određeni način kako se ne bi izgubilo na kvalitetu.
Sorta stenlej se u valjevskom kraju pokazala kao najbolja za sušenje, a od tri do četiri kilograma svežeg ploda dobija se kilogram suvog. Stručnjaci napominju da to najviše zavisi od vremena berbe i sadržaja suve materije.
„Posle tog procesa dobija se takozvana ‘originalna suva šljiva’ i ona predstavlja proizvod koji se dalje prerađuje. Samo pravilno uskladištena i čuvana zadržava svoj kvalitet. Ona koja nije, podleže promenama, pa može doći do kristalizacije, pojave plesni, fermentacije, truleži i masovnije pojave grinja“, kaže savetodavac za voćarstvo i vinogradarstvo u Poljoprivrednoj savetodavnoj i stručnoj službi Valjevo Srđan Stanojlović.
Da bi se što duže održala prvi uslov je da se vodi računa o procentu vlage.
„Vlažnost posle sušenja voća treba da bude od 20 do 24 procenta. Najbolje bi bilo posle pomenutog procesa rashlađene plodove staviti u drvene boks-palete i smestiti u uslovne prostorije, najbolje u komore gde se mogu kotrolisati parametri – vlažnost i temperatura. Treba znati da je optimalna vlažnost vazduha ispod 70 procenata, a temperatura treba da bude niža od 10 stepeni.“
Kako napominje Stanojlović, ovi uslovi su neophodni jer se osušeni plodovi menjaju i za vreme kada su uskladišteni.
„Promene na plodovima se ogledaju u promeni boje i ukusa usled enzimatskih, neenzimatskih i oksidativnih reakcija koje se odvijaju u plodu. Pravilnim skladištenjem plodovi se moraju zaštititi od suvišne vlage, svetlosti, zagrevanja, napada štetočina i prodora stranih mirisa.
Ukoliko dođe do kristalizacija šećera na površini ispod suvih šljiva, to može dovesti proizvođače u nedoumicu da plodovi nisu dobro uskladišteni, ali ona predstavlja samo estetsku manu, jer se javlja usled niskog sadržaja pare i ne menja bitno kvalitet osušenih plodova, a kasnijom preradom plodova to se eliminiše“, naglašava Stanojlović.
Srbija ima dugu tradiciju u proizvodnji suvih šljiva. Podaci s kraja 19. veka pokazuju da se tada prosečno proizvodilo oko 26.000 tona. U periodu između dva svetska rata proizvodnja je obnovljena i 1939. godine je iznosila 37.800 tona. Posle Drugog svetskog rata proizvodnja se kreće oko 29.000 tona, a osamdesetih godina je oko 25.000. U poslednjih dvadesetak godina količine suve koje se proizvedu na godišnjem nivou kreću se od osam do devet hiljada tona, a gotovo 90 odsto se izvozi.
Šljiva je najvažnija voćna vrsta u Kolubarskom okrugu, a procenjuje se da se gaji na oko 13.000 hektara. Interesovanje proizvođača za podizanje novih zasada ove jeseni je veliko. Najviše se sadi sorta stenlej, a zatim čačanska lepotica, čačanska rodna, krimska žuta džanarika, a za prodaju u svežem stanju kao konzumna čačanska rana. Za proizvodnju rakije pored čačanskih sorti interesantna i stara sorta crvena ranka.
Izvor: Agroklub
Foto: Pixabay
