Praziluk je nekada važio za sirotinjsku hranu, a njegovo ime se često koristilo u negativnom, pežorativnom smislu, kako bi se omalovažili ljudi „bez pedigrea“, koji dolaze sa sela. Poslednjih godina, međutim, praziluk je postao jako popularan i tražen, pa ga i pored mirisa specifičnog za svaki luk, svi rado konzumiraju. Osim što je zdrav i hranljiv, praziluk je i relativno lak za gajenje. Ima ga gotovo svaka bašta, a sve više se seje i na veliko.
Piše: Željko Dulanović
Od svih vrsta luka, praziluk je, međutim, najblaži po ukusu, nije ljut, nema ni tako jak miris, a ne izaziva ni suzenje očiju dok se seče. Kako nije osetljiv na niske temperature, može se brati tokom cele zime, kada je izbor svežeg povrća siromašan, što mu je još jedna prednost u odnosu na svoje srodnike, beli i crni luk.
U bašti ili u trapu do proleća
Praziluk ili prasa, kako ga u pojedinim krajevima zovu, može da se gaji na dva načina, direktnom setvom semena ili proizvodnjom iz rasada. Mali proizvođači praziluk najčešće sade kao već formiranu biljku koja se, kada dođe vreme za sadnju, može kupiti od proizvođača rasada na gotovo svakoj zelenoj pijaci. Rasađivanje se, u zavisnosti od podneblja, obavlja od kraja juna do početka avgusta, dok se proizvedena prasa čupa od sredine oktobra pa sve do kraja aprila naredne godine.
– Kod nas u planinskim krajevima, gde su veći mrazevi i snegovi, povrtari čupaju prasu u jesen. Odmah je „presade“ u kante ili džakove, napunjene zemljom, i tako zatrapljenu čuvaju tokom zime u podrumu, šupi ili nekoj drugoj prostoriji. Prasa se ovde gaji uglavnom za sopstvene potrebe – kaže Vidomir Gvozdović s obronaka Zlatara.
Rasađivanje se obavlja kada rasad ima tri do četiri lista i dostigne visinu od 15 do 20 centimetara. Pre presađivanja, rasadu se potkrešu vrhovi lišća, a sve kako bi se kod biljke kasnije razvio što deblji beli podzemni deo, odnosno, lažna lukovica.
– Praziluk se presađuje u redove razmaka do 30 centimetara, dok je razmak između biljaka u redu oko 15 centimetara, radi lakše obrade. Sadi se na dubini od 10 do 15 centimetara. Tokom rasta potrebno je zemlju nekoliko puta nagrnuti oko biljke, da bi se dobilo što duže i što deblje belo stablo. Praziluk traži dosta vode, jer ukoliko je žedan, neće da jedra – savetuju agronomi.
Praziluk ima vretenasto stablo, koje nastaje od izraslih lisnih rukavaca uvučenih jedne u druge, a u ljudskoj ishrani se koriste svi delovi biljke. Obično raste u visinu do 80 centimetara, a često i više, dok je prosečna debljina belog dela stabla 5 do 7 centimetara. Pre nego što se iznese na tržište, praziluk se očisti, a lišće se skrati na 20 do 25 centimetara.
– Težina očišćenih stabljika praziluka koje iznosim na tržište je od 200 do 250 grama, što kupci najviše traže, mada proizvedem i znatno veće komade, ali njih je teže prodati. A potražnja za prazilukom je sve veća. Kada sam počinjao pre petnaestak godina, jedva sam uspevao da tokom zime na čačanskoj pijaci prodam 300 kilograma. Zadnjih godina proizvedem od pet do šest tona po sezoni, i gotovo sve prodam na veliko još u decembru, kupcima iz Požege i Arilja. Najviše se traži oko Nikoljdana, jer je praziluk postao gotovo nezaobilazni deo posne slavske trpeze – priča za „Dobro jutro“ povrtar Miroslav Milojević (65) iz Gornje Gorevnice kod Čačka, jedan od najvećih proizvođača praziluka u zapadnoj Srbiji.
Na oko osam ari površine Milojević je i ove godine zasadio 18.000 strukova praziluka. Presadu sam proizvodi, a gaji dve bugarske sorte, kamuš i varnu, koje su se najbolje pokazale.
– Proizvodnja je i jeftina i isplativa, samo ko hoće da radi. Računica je jasna, i tu nema ništa skriveno. Kilogram semena, koje nabavljam iz Bugarske, košta 20.000 dinara, a meni treba oko 150 grama, jer u samo 10 grama ima čak 2.800 semenki. To je sasvim dovoljno za moje potrebe, jer sam, pored 18.000 strukova za dalju proizvodnju, iz te količine semena proizveo i oko 15.000 komada rasada koji mi nije trebao, pa sam ga poklanjao. Praziluk sam ove godine na veliko prodavao 80 do 90 dinara za kilogram, u zavisnosti od količine, a većinu poslova obavljamo sami. Radnike koje povremeno angažujem plaćam po satnici koju daju i malinari, ali je sve manje kvalitetne radne snage – kaže Milojević.
Šišanje rasada trimerom
Seme praziluka Milojevići u zemlju bacaju sredinom aprila. Seju ga sejalicom za sitno seme, u leje kao za luk, na oko jedan ar ukupne površine. Razmak između redova je 8, a između leja 20 centimetara.
– Dok niče, rasad mora da se plevi bar četiri puta, da ga trava ne bi ugušila. Presađujemo ga obično oko 10. jula. Kada dođe vreme za to, najpre se ošišaju pera, pa se rasad čupa i presađuje u već pripremljenu parcelu. Mi ga šišamo trimerom, jer je tako mnogo brže i jednostavnije nego kada se radi ručno – kaže Milojević.
Kada je počinjao s prazilukom, Milivojević kaže da nije puno znao o njegovoj proizvodnji, pa je bilo „lutanja“. A onda je u pomoć pozvao stuku, a mnogo je naučio iz sopstvenog iskustva. Ovo uzorno domaćinstvo, pored praziluka proizvodi i drugo povrće, većinom u zatvorenom, pod 14 plastenika.
– Tržište obično traži dužu i deblju belu stabljiku praziluka, a ona se dobija načinom sadnje. Rasad sadimo u redove razmaka 20 centimetara, koliko je i razmak između stabljika u redu. U početku smo to radili na 10 centimetara, ali se pokazalo kao loše, jer je pri tolikom razmaku stabljika dosta tanka. Obavezna su i četiri prskanja protiv lukove mušice, bez kojih nema ni dobrog roda. Mi to radimo u periodu između 15. septembra i 15. oktobra. Poslednje prskanje je na oko 30 dana pre početka čupanja praziluka, a preparati za suzbijanje ovih štetočina se mogu naći u svakoj biljnoj apoteci – objašnjavaMilojević.
Ništa bez navodnjavanja i stajnjaka
Mada vremenske prilike protekle godine nisu išle na ruku povrtarima, Milojevići su imali više nego dobar prinos. Praziluk traži dosta vode, a kako nije bilo kiše kada je trebalo, koristili su sistem za navodnjavanje. Zahvaljujući njemu, uspeli su da sačuvaju i rasad i rod od suše i vreline.
Kaže da, s obzirom na sve nepovoljnije vremenske prilike, ozbiljna poljoprivredna proizvodnja nije više moguća bez sistema za navodnjavanje. Milojevićima je to pomoglo da, i pored visokih temperatura protekle sezone, imaju dobar i kvalitetan rod.
– Intezivno zalivanje je neophodno odmah nakon rasađivanja, da bi se rasad primio, dok se u kasnijoj fazi rasta praziluk može zalivati na pet, šest dana, ali je poželjno da se pri svakom zalivanju dobro natopi zemlja. Važno je znati i da nema dobrog prinosa praziluka bez stajskog đubriva, koje se rasturi pre freziranja parcele određene za sadnju – kaže Miroslav Milojević, proizvođač praziluka iz okoline Čačka.
Pun vitamina i minerala
Pored toga što je hranljiv i kao takav sastavni deo mnogih jela, praziluk se dosta koristi i u narodnoj medicini. Ovo povrće sadrži veliku količinu minerala i vitamnina C, kao i eterična ulja sa sumporom koja blagotvorno deluju na disajne organe, probavu… Sirovi praziluk je dobar izvor mangana i vitamina B6. Pomaže kod bolova u bubrezima, podstiče izlučivanje mokraće, smanjuje povećanu količinu mokraćne kiseline, holesterola i masnoće u krvi. Praziluk pomaže i kod iskašljavanja, smiruje kašalj i blagotovorno deluje na upalu pluća i astmu, poboljšava i cirkulaciju krvi.
Vađenje na mobu, uz pečeno prase
Praziluk je i protekle jeseni, sredinom novembra, na imanju Miroslava Milojevića u čačankom selu Gornja Gorevnica, vađen ručno, na mobu. Pomagale su mu komšije i prijatelji. Radilo se i družilo uz nezaobilazno pečeno prase na trpezi, kako je i red u ovom kraju. Miroslav kaže da je čitava porodica uključena u proizvodnju praziluka i drugog povrća. Kada završe s nastavom u školi i s treniznima, rukave zasuču i najmlađi, da pomognu babi i dedi.
– Skupilo se nas 12, pa smo uspeli da svu prasu s osam ari počupamo i složimo u magacin za svega tri sata. Mada je to u Srbiji retkost, još uvek poštujemo stari običaj i mobom pomažemo jedni drugima tokom poljoprivrednih i drugih radova – kaže Milojević.
Pite mrsne i posne
Pite od praziluka postale su gotovo obavezni deo posnih (slavskih) trpeza, a mogu se spremati i u mrsnoj varijanti. Za posnu pitu su potrebni pola kilograma kora, tri struka praziluka, ulje, so, biber.
Način spremanja: Iseckani praziluk ispržite na ulju, uz dodatak soli i bibera po ukusu. U podmazan pleh stavite koru i pokovasite je mešavinom vode i ulja. Preko toga, stavite drugu koru, na nju malo nadeva od praziluka, pa je zatim pokvasite vodom i uljem. Poželjno je da gužvate kore, da bude sve vazdušasto. Poslednja kora se stavi preko pite, pa se potom prelije samo ostatkom vode i ulja i ubaci u hladnu rernu koja se uključi na 200 stepeni. Pita je gotova kad lepo porumeni.
Ko voli, praziluk može da pomeša sa pirinčem. Ako više volite mrsnu pitu, za nadev vam, pored iseckanog praziluka, trebaju još i jaja i sir.
Čorba lagana i ukusna
Čorba od praziluka je lagana, ukusna i puna vitamina. Mi vam ovde predlažemo čorbu za koju su potrebni tri struka praziluka, tri šargarepe, 50 grama putera, jedan decilitar pavlake, pola veze peršuna, supena kašika griza, so, biber i mešavina začina.
Način spremanja: Dobro oprati praziluk i iseći na kolutove zajedno s perima. Očistiti šargarepu i iseći je na kolutove. Staviti puter na dno lonca i dinstati šargarepu i praziluk desetak minuta, potom dodati vodu da povrće ogrezne i dinstati još desetak minuta dodajući mešavinu začina, so i biber prema ukusu.
