Обезбеђује значајан извор протеина, масних киселина, минерала, витамина, дијеталних влакана и полифенола. Поседује низак гликемијски индекс и препоручује се дијабетичарима – каже нутрициониста прим. др мед. Душан Живић
Просо је стара ратарска култура. Углавном се узгаја у подручјима где и кукуруз, а због кратке вегетације и велике отпорности на сушу и скромних захтева према земљишту, захвална је биљка за гајење. Постојала је још у каменом добу, а води порекло из Индије, Египта или Арабије. Стари Кинези сматрали су га једном од пет светих биљака, поред соје, пиринча, пшенице и јечма. Чувени филозоф Питагора препоручивао га је за јачање и бољу отпорност, док је хунски краљ Атила, његовом кашом хранио само посебне госте. За исхрану се више користи у Кини и Индији, док се у осталим деловима света чешће употребљава као сточна храна, храна за птице, или сировина за пиво. До сада је описано преко 400, претежно самониклих врста, а гаје се три – обично просо (Panicum miliaceum), италијанско просо (чумиза или бар) и мухар.
Препоручујемо
Просо је благотворно и препоручује се за боље функционисање нервног система (витамини Б), обнављање цревне флоре после антибиотика (Б витамини, влакна), побољшање варења и рада црева (влакна), исхрану особа које не подносе глутен (без глутена), исхрану код анемије (гвожђе + магнезијум), исхрану код упале зглобова (базни карактер).
Не саветује се код оболелих од гушавости (гоитрогени ).
Просо је житарица која успева и на сиромашном и сувом земљишту. Стручњаци кажу да је вегетациони период око 120 дана. Семенке су обавијене тврдом целулозном несварљивом љуштуром, коју је потребно одстранити. Тако добијамо препознатљиве светложуте семенке с црном тачком, благог орашастог укуса, хранљиве нутритивне вредности.
Богатство витамина Б групе
Да је просо на нашим просторима неоправдано запостављена биљка у исхрани људи, подсећа нутрициониста прим. др мед. Душан Живић, аутор и координатор интернационалног пројекта „Тајна хране“ који се темељи на правилном и здравом начину исхране.
– Просо обезбеђује значајни извор протеина, масних киселина, минерала, витамина, дијеталних влакана и полифенола. Типични протеини проса садрже велику количину есенцијалних аминокиселина, посебно аминокиселине које садрже сумпор (метионин и цистеин). Просо може да се користи и за произодњу хлеба. Поседује низак гликемијски индекс и препоручује се дијабетичарима – објашњава др Живић..
Енергетска вредност 100 грама проса је око 378кцал. Калоричност дугује пре свега угљеним хидратима, којих има око 73 процента. Садржи око 11 одсто беланчевина и 4 процента масти. Богато је дијетним влакнима, претежно топљивим, у количини од 8,5 одсто. Од минерала би требало издвојити садржај гвожђа, магнезијума, фосфора, калцијума, цинка. Садржај витамина, одликује се богатсвом оних из групе Б (Б1, Б2, Б6, никотинска киселина), као и витамином Е.
Чувати на сувом и хладном месту
– Просо је лако сварљива намирница, базне природе, што није карактеристично за жита. Богатство гвожђем и магнезијумом може користити спречавању и лечењу малокрвности. Обиље Б витамина допринеће бољем функционисању нервног система. Утиче на успостављање равнотеже бактерија у цревима (цревне флоре), што може бити корисно после терапије антибиотицима, као и код проблема везаних за варење и рад црева. Захваљујући базном карактеру, биће веома корисна намирница у дијети оболелих од упале зглобова. Не садржи глутен, те је идеална за исхрану за особе нетолерантне на ову беланчевину – тврди др Живић.
Алергије на просо су врло ретке па се препоручује широком слоју становништва. Треба напоменути да просо садржи и извесне материје (гоитрогене), који спречавају да штитна жлезда прихвати јод. (Сличне материје садрже и поједине купусњаче: броколи, купус, карфиол). Оболелима од гушавости не саветује се да често конзумирају ове намирнице.
У продаји, у специјализованим продавницама, наћи ћете ољуштено зрно. На сувом и хладном месту може се сачувати и две године. Брашно се, након млевења, брзо квари, па би га требало искористити што пре.
Наш саговорник појашњава да се просо припрема много брже од интегралног пиринча, па је погодно за особе које желе да се здраво хране, а да при том не троше превише времена.
Савет нашег нутриционисте је да се, пре кувања, кратко (3 минута) пропржи на сувом тигању, да зрна попуцају јер касније, при кувању, брже упију влагу. Пржење додатно појачава арому и даје бољи укус јелу. Кува се од 20 до 30 минута.
– У чорби или супи, као проја, прилог и вариво, уз лук, шаргарепу, целер и печурке, као пире или као десерт, у воћним салатама и колачима, сигурно ће вас задовољити – каже др Живић.
Приредила: Весна Савић
