Kada ti je profesija prenošenje znanja, nije čudo ako taj zadatak ne vežeš samo za školske klupe, već i za šporet, rernu i tezgu, u naporu da prosvetiteljskim duhom zaraziš i socijalno osetljivu i ekonomski marginalizovanu grupu – žene na selu. Ovom rodno-ekonomskom kategorijom stanovništva sve više se bavi i naša država, a osnaživanju seoskih žena namenjeno je sve više državnih i stranih projekata i kasa.
Na pitanje da li će uspeti u naporu da kroz udruživanje ženskih snaga dođe do ozbiljnih rezultata, pokušava da odgovori Zorica Maslovarić, profesorka srpskog jezika i književnosti. Osnivačica prve ženske zemljoradničke zadruge u Srbiji trudi se da uhvati korak sa društvenim i ekonomskim promenama, i to na jugoistoku Srbije, koji sve više kaska i zaostaje i za severom zemlje, a kamoli s ostatkom Evrope. Smeštena u selu Valakonje, u opštini Boljevac, zadruga „Rtanjske domaćice“, osnovana u septembru 2017, okuplja žene, vlasnice poljoprivrednih gazdinstava, većinom nezaposlene, domaćice s kvalifikacijama, ali bez mogućnosti zvaničnog zaposlenja. Glavna aktivnost „Rtanjskih domaćica“ je proizvodnja hrane, ali su članice registrovane i za široku paletu dodatnih aktivnosti.
Misija „Rtanjskih domaćica“ je socijalno i ekonomsko osnaživanje seoskih žena organizovanjem zajedničke proizvodnje kvalitetnih tradicionalnih domaćih proizvoda u staklenim tegama, koje se prodaju u Srbiji, ali i šire.
U ovom trenutku zadruga je aplicirala za fondove Ministarstva bez portfelja za mašine i opremu za opremanje zadružne kuhinje, kako bi proširile posao i povećale proizvodnju svojih proizvoda. U toku je opremanje i puštanje veb sajta, kako bi se predstavile široj javnosti. Namera im je da razvijaju proizvodnju pasterizovanih tradicionalnih proizvoda od voća i povrća.
- Otkud ja u ovoj priči – počinje priču Zorica Maslovarić. – Kao profesor srpskog jezika i književnosti osam godina radila sam u lokalnoj samoupravi i nisam se uopšte bavila pitanjima vezanim za poljoprivredu. Međutim, bilo je neizbežno jer mi je bilo jasno da tu postoje problemi. Ono što me je intrigiralo je pozicija žene na selu. Kao lokalni rukovodilac suočavala sam se sa, za mene nerešivim problemima: kako pristupiti ženama, koje one probleme imaju, da li su svesne toga ili ne, i na kraju, kako im rešiti problem – od administrativnog što nemaju ličnu kartu, a imaju pedeset godina, do toga da li u kući imaju dovoljno novca da prehrane porodicu i sebe. Tako sam se praktično vezala za žene koje su poljoprivrednice i ušla u njihove živote i probleme. S druge strane, jasno mi je da čovek u današnje vreme ne može sam ništa da uradi, a da pomoć veoma retko stigne na vreme i adekvatno. I tako sam ih motivisala da uđemo u tu priču o osnivanju zadruge.
Njihova prva zamisao bila je da kao firma počnu da proizvode konzervisano voće i povrće, uglavnom zimnicu. Osnivanje zadruge omogućilo im je da prodaju zimnicu i sto kilometara dalje od gazdinstava, da rade pod ugovorom o saradnji, ili pod kupoprodajnim ugovorom sa drugim firmama.
- Na taj način imamo veću priliku da pronađemo klijente, ali i da ovladamo tržištem, da budemo spremni na sve njihove zahteve. Takav status nametnuo je neke druge obaveze, pa taj naš proizvod mora biti zdravstveno proveren, mora imati sertifikate, da bi mogao da se reklamira i proda, na sajmu ili na štandu. Pokaži šta znaš, zaradi neki dinar – to je stvarno ozbiljna priča i stvarno treba da se ozbiljno i odgovorno radi – priča Zorica. – Ne mogu da se pohvalim da imamo velike poslovne rezultate, ali mislim da smo mnogo uradile u našoj sredini na promeni svesti, prvenstveno žena, ali i njihovih porodica. One mogu da budu prepoznate u svom radu, u svom poslu, mogu da doprinesu kućnom budžetu i mogu da se zbog toga osećaju zadovoljno. Ujedno, same organizuju svoje vreme i odgovaraju za svoj posao.
U zadrugu je direktno uključeno sedam žena, ali je na raznim poslovima angažovano njih tridesetak. Za sad se radi u manjim količinama, a proizvodi se spremaju po dogovorenom receptu, svaka u svom domaćinstvu. Ali, kaže naša sagovornica, to nije rešenje na duge staze.
– Ove godine, uz podršku Zadružnog saveza Srbije i Regionalne kancelarije ZSS napravila sam projekat i javila se na državni Fond za podršku osnivanju i poslovanju zadruga, koji finansira Ministarstvo bez portfelja, namenjen osnaživanju zadruga. Naš projekat je poetski nazvan „Mirisi Rtnja“, a ideja je da napravimo zadružnu kuhinju, da bismo opet udružile rad, ali u obezbeđenim uslovima i tako proizvodile tu zimnicu. Tako bismo imale i mašine i adekvatan prostor za rad. Naravno da smo naišle na niz problema u pripremi projekta. Odabir prostora jeste problem, male sredine kao što je Boljevac nemaju mnogo „braunfild“ lokacija, one prosto iz mnogo razloga ne zadovoljavaju potrebne uslove. Lokalna samouprava, čak i kad je spremna da pomogne, često nije u pravnoj mogućnosti da otvori vrata svima koji bi hteli nešto da rade. Mnoge lokacije su pod nekakvim pravnim opterećenjima, a kad izađe državni ili EU konkurs, vi imate malo vremena da prikupite dokumentaciju, naročito onaj tehnički deo, tako da smo morale da se odlučimo za to da zakupimo privatan prostor i da s njime učestvujemo na državnom konkursu. Još uvek čekamo rezultate konkursa i nadamo se najboljem.
Kuhinja će, po Zoričinim rečima, značiti zadrugarkama i sigurnost jer će znati da će sledeće godine moći da „rezerviše“ svoju papriku ili paradajz, i tako će imati obezbeđeno mesto na kome će napraviti profit. A sve ostalo je bonus. Moći će da u toj kuhinji razvije svoju recepturu, da je usaglasi s recepturom drugih zadrugarki. Vlaška domaćinstva su izolovana, kao vojvođanski salaši, teško je uskladiti ritmove domaćica i kuhinja bi bila sjajno mesto okupljanja i razvijanja posla kroz zajednički rad.
Posle dve godine rada zadruga ne donosi puno novca, ali to još uvek njihovim članicama nije glavni cilj.
- Ono na čemu insistiram kad razgovaram s mojim domaćicama jeste da nije sve u novcu – insistira naša sagovornica. – On je presudan kada moraš da napraviš uslove da bi te neko prihvatio za poslovnog partnera, ali požrtvovanost i odricanje od slobodnog vremena, kao i prevazilaženje međuljudskih problema, što je vrlo često problem u našem zadrugarstvu, preduslov je bilo kakvog budućeg rada. Svaka ideja u Srbiji se ipak dobro prihvata, i građanstvo i poslovni svet vole da imaju s kim da sarađuju. Bude tu dosta prepreka, ali prva prepreka koju moraju da savladaju jeste da mora se radi i prave kompromisi sa saradnicima.
Izvući seosku ženu iz ustaljenih zemljoradničkih poslova nije nimalo lako, kaže Zorica i objašnjava:
- Pokušavamo da budemo krajnje poslovni i na početku godine, tačnije krajem tekuće, za sledeću godinu napravimo plan delovanja. Odaberemo zimnicu koju ćemo praviti, ajvare, kiseli program. To je važno kako bismo mogli da ispitamo tržište i pravilno formiramo cenu, da planiramo troškove rada i pripreme, ali i da vidimo koliko ličnom proizvodnjom možemo da doprinesemo, sa sopstvenih domaćinstava. Napravimo plan, formiramo cenu, kreiramo ponudu i tad kreće kampanja preporuke. Preporučujemo se i sindikatima i privatnim licima, svakome ko želi zimnicu. Lokalno smo se reklamirale do sada, nismo do sada imale kapaciteta da idemo šire. Osim toga, moramo imati dovoljno robe, a pitanje je da li to sad možemo da iznesemo. Nekako smo se nadale da će nam konkurs omogućiti da intenzivnije radimo i bolje predvidimo kolike su količine koje možemo da proizvedemo, a samim tim i koliko široko u tržište treba da idemo.
Na pitanje kako se snalaze žene na selu koje sad moraju da nauče kako se pišu projekti, kako se formira preduzeće, cena, budžetski plan, Zorica odgovara da te stvari ne prepušta slučaju.
- Kao i u svakoj branši, svako voli da ima ono magare koje može da povuče – smeje se naša sagovornica. – Ja sam nastavnik i imam večitu potrebu da nekog nešto naučim. Tako radim i s njima, na našim sastancima objasnim šta je to što nam je obaveza koliko je to ozbiljan posao, da postanu na kraju svesne važnosti onoga što rade. Ako postanu svesne koliki je to posao, koga sve moramo da uključimo u realizaciju, koga da pitamo za pomoć, kako da pišemo projekte, zahteve, onda u delu svog posla očekujem da budu odgovorne. Žene radnice moraju da znaju kakve su procedure, ali ih vrlo teško prihvataju. Imaju prilično odbojan odnos prema svakoj administrativnoj obavezi, ali danas posao mora da se radi tako da se o svemu vodi računa, inače nema uspeha – zaključuje Zorica, ističući da je najvažniji zadatak ove zadruge – emancipacija.
– Meni je sad interesantno pitanje žene, naročito žene na selu, emancipacije žene u Srbiji uopšte, to je priča stara možda tri veka, ali je priča koja očigledno još mora da se priča. Čini mi se da zadrugarstvo emancipuje svakog ko u njega uđe. Tu je najveći benefit prilika da mnoge stvari učite jedna od druge. Učite dobru recepturu za zimnicu, ali i koliko je važna higijena ruku. – kaže Zorica Maslovarić. – Vrlo često ih vodim sa sobom u Higijenski zavod, da vide kako izgleda nositi tegle na proveru, i shvate tako koliko je to važno, da higijenski zahtevi prestanu da im budu čista apstrakcija. Ta porodica koja prati domaćicu u našoj priči postaje senzibilnija na sve ove teme. Sve to je još uvek u začetku, mislim da ima dovoljno energije među nama da sačuvamo zadrugu i ostanemo na pravom putu, pa i da stignemo u nekom trenutku tamo gde smo planirale.
Opština Boljevac je teritorijalno velika, sa 400 kilometara atarskih puteva, i izazov je organizovati rad u zadruzi, pošto su domaćinstva raštrkana, a poslovi takvi da je porodica okrenuta isključivo sebi. Kako kaže Zorica, država mora da nađe način da dođe do seljaka i tu, na njegovom terenu, da prezentuje sve što je postigla.
- Upravljački sektor ove zemlje mora da izađe na teren. Ovde, čak i kad imate najbolju želju, nećete moći da dođete do nekih domaćinstava bez ozbiljnog terenskog vozila. Teško možemo da pravimo čuda ako institucije nismo približili građanima. Pošaljimo ljude koji će raditi na terenu. Naš seljak nema povratnu informaciju vezanu za poljoprivredu. Naši zadrugari, suočeni sa gomilom administrativnih i drugih, logističkih problema, gase zadruge i otvaraju akcionarska društva, a to bitno menja sliku naše privrede jer ustvari bežimo od zemlje ka nekoj poluindustriji. Tako se napušta seljak koji nema više ni snage da se bavi zemljom, ima puno godina, ne zna koje su mu sve opcije prodaje, ne zna kome da se obrati kad ima problem, prepušten je sam sebi.
Zadruga „Rtanjske domaćice“ trudi se da ide u korak s vremenom.
- Imamo Fejsbuk stranicu, tu je najlakše biti vidljiv, mnogi koriste ovu društvenu mrežu. Prijatelji nam pomažu da podignemo sajt, ali i dalje ostaje pitanje u kom pravcu će se razvijati naša proizvodnja – kaže Zorica Maslovarić. – Brendirali smo ime, ali treba nam proizvod Ako to ne bude raslo, izgubićemo zadrugarke, a prebaciti to u industirjsku proizvodnju nije rešenje jer to nije bila ideja. Hteli smo da recepte naših baka sačuvamo od zaborava, i da ojačamo žene da mogu da žive od svog rada, a za to nam je potrebna pomoć države. Nemojte zatvarati škole jer cele porodice sele u gradove pošto deca nemaju gde da idu u školu. I tako nam opuste sela. Ako se nešto ne promeni, ne znam ko će nam proizvoditi hranu.
Nije sve u novcu, ima mnogo i u edukaciji
Za zadrugarski posao potrebni su ozbiljni resursi, pre svega materijalni. Ipak ne leže svi problemi i izazovi u novcu, ponavlja naša sagovornica.
- Moramo da edukujemo građane u Sribji, da postanu svesni da imaju mnogo veći potencijal nego što misle, a sa druge strane moraju da shvate da se do uspeha stiže radom. Niko nije dužan da ti omogući subvencije, da ti pokloni pažnju, odvoji metar štanda. Moraš biti svestan toga da nešto moraš da daš da bi mogao da uzmeš. Ima mnogo mesta gde zadrugarstva ima, ali nekako svi lutaju. Institucionalno nemamo dobru podršku, volela bih da vidim da je država spremnija da prihvata ovakvu inicijativu. Imamo evropske fondove koji izdvajaju sredstva za osnaživanje i edukaciju. Pa hajde neka država to radi. Neka ona koristi evropska sredstva tako da sprovodi primarnu edukaciju. Ne možete očekivati od seljaka da izdvoji neko vreme i dođe u opštinu i da sluša vašu priču, da je pola ne razume i da jedva čeka da ode odatle.
Rtanjsko meze, spoj starine i modernih ukusa
Kako ističe Zorica, ova zadruga može da se uključi u proizvodnju, nabavku, kupovinu, proizvodnju i prodaju poljoprivrednih kultura, hrane i drugih proizvoda, da snabdeva članice reproduktivnim materijalom, kao i da prodaje proizvode i nudi usluge vezane za Zadrugu, naročito one koje doprinose razvoju ruralnog kraja u kojem žive. „Rtanjske domaćice“ deo su Zadružnog saveza Srbije, pripadaju Zadružnom savezu Zaječara i deo su Grupe za ruralni razvoj Privredne komore Srbije. Među njihovim proizvodima izdvaja se „Rtanjsko meze“ – rtanjski sir, pravljen od neobranog mleka u maslinovom ulju, kombinacija starog rtanjskog recepta za sir i modernog mediteranskog ukusa. Na spisku omiljenih među kupcima su i Anino slatko od dunja, Anin pekmez od šipurka, slatko od jagoda, ali i razne kombinacije povrća iz turšije.
I.R.
Dobro jutro broj 572 – Decembar 2019
