Робни запис за пољопривредне производе је хартија од вредности издата од стране јавног складишта по основу уговора о складиштењу између оставодавца и јавног складишта, а доказује власништво над назначеном количином и квалитетом ускладиштеног пољопривредног производа, као и обавезу јавног складишта да чува и на захтев имаоца робног записа изврши предају пољопривредног производа. Робни запис се може искористити у банци као средство обезбеђења и на основу њега подићи кредит, а њиме се може и трговати. Може се у банци искористити као средство обезбеђења и на основу њега подићи кредит (управо недостатак или неадекватност обезбеђења представља један од највећих проблема у финансирању пољопривреде), њиме се може трговати (будући да је реч о берзанским – веома ликвидним робама) или се једноставно може чувати до тренутка када депонована роба постигне цену за коју оставилац верује да је адекватна за његов производ – каже Закон о јавним складиштима за пољопривредне производе. Кажу још и да овај систем омогућава коришћење онога што пољопривредници често једино имају – сопствене производње – као колатерале за краткорочно финансирање, а тиме и несметани циклус финансирања пољопривредне производње. На овај начин пољопривредник има и опцију више – да своје производе ускладишти у једном од јавних складишта у тренутку жетве (када је цена, по правилу, најнижа) и чува до тренутка када цена достигне за њега прихватљиви ниво, а до тада да користи ту робу за финансирање своје производње у другим културама или видовима пољопривреде. Оно што, међутим, кажу Горан Филиповић, Влада Вишић и Ђока Ћурћић из Иницијативе за опстанак пољопривредника Србије је нешто другачије. Ово је била и највећа тачка спорења пољопривредника и министарства, јер је министарство то пустило као робну размену за вештачко ђубриво.
– Код нас не постоји законска регулатива за робни запис, то је системски проблем. Робни запис је био у законској процедури 2007, 2012, 2015. и никада није прошао. Значи да не може да се користи – рекао је за Добро јутро Влада Вишић, објашњавајући шта би Робни запис, заиста значио за пољопривреднике.
– Робни запис значи да где год да пољопривредник преда робу та је роба његова. Тиме би се избегло све оно што се дешава данас, да скидају робу за дуг. Све услуге складиштара и све остале би се плаћале новцем, не у роби. Они се и данас плаћају у роби, али они одмах људима скину дугове, на основу јефтине робе, која је у жетви најјефтинија то знамо сви. Робни запис је као хипотека, има своју вредност која се мења. Банка процењује ризик колико ће вредети робни запис, на основу учешћа. Он не мора да се користи само за житарице, може да буде лиценциран и хладњачар – оно што је још код нас незамисливо је терминска продаја робе, која би по речима Горана Филиповића у многоме олакшала посао пољопривредницима.
– Робна берза предвиђа терминску продају, за терминску продају знаш која ће ти цена бити у марту, можеш да пустиш робни запис, ( на пример данас је кукуруз 12 динара, а у марту ће бити 20 у терминској продаји) на берзу с тим да ти паре доспевају у марту. И ти тим новцем купујеш репроматеријал за пролеће – још један од проблема о ком је причао Ђока Ћурћић је Продуктна берза у Новом Саду.
– На Продуктној берзи у Новом Саду немамо терминску продају за физичко лице, не знам да ли има и за правна. Није уређена као берзе у свету, немамо терминску продају, немамо, немамо јавна складишта, нису разрађена. Имамо десетак јавних складишта у земљи која има преко три милиона хектара земље.
Текст: Зорица Драгојевић
