Мада су ботаничари једногласни, лаици се и дан-данас двоуме да ли је еденска биљка, парадајз, илити Solanum lycopersicum, поврће или воће и да ли су за њен пренос на Стари континент заслужни Кристофoр Колумбо, који је уз Америку “открио” и парадајз 1493, или је шпански истраживач Кортез први донео мале жуте плодове парадајза у Европу након што је заузео aстечки град Теночтитлан у данашњем Мексику 1521. Дакле, парадајз, који је пореклом из Перуа, и који је био култивисан још за време владавине Астека, а који је гурманима и домаћицама веома тешко класификовати, али пошто је „последња“ она ботаничарска – непобитно спада у воће, пошто наука смешта парадајз, уз краставац у исту категорију воћа као и тиквице и плави патлиџан.
Да ли су се овим, у суштини теоретским дилемама бавили и млади Сомборци Давор Демоња, Игор Олујић и Саша Поповић када су пре петнаестак година почели да се баве пластеничком производњом, односно узгојем расада поврћа и цвећа, у крајњој линији је и небитно. Чињеница је да њихов најновији производ – сушени чери парадајз, изазива не само пажњу, већ и комерцијално интересовање српског, али и све пробирљивијег европског тржишта, тако склоног здравој исхрани.
„Неозбиљни песимисти“ финансирају сушару
Широј српској јавности Олујић и Демоња су познати и из сасвим друге приче. Наиме, Игор и Давор су чланови све популарнијег сомборског бенда „Неозбиљни песимисти“, који је популарност на националном нивоу стекао након њиховог музичког хита „Идемо! (Напред Србијо)“, посвећеног српској ватерполо репрезентацији и њеном учешћу на ЕП у Београду 2016. Како кажу, не само да им је музичка каријера компатибилна са пластеничком производњом, већ је и одличан извор нових прихода за даље инвестирање. Тако се спремају да неколико недеља касне јесени и почетка зиме проведу као музичари на прекоокеанском крузеру, а од ове „гаже“ финансирају куповину властите сушаре, да се не би морали ослањати на изнајмљене капацитете.
Трагање за најбољим рецептима
– Чери парадајз је и на српском тржишту одавно прешао пут од декоративног елемента на трпезама до скоро неизоставног састојка сезонских салата, а пошто је знатно квалитетнији и слађи и садржи много бољи однос хранљивих материја од својих „нормалних“ сродника, дошли смо на идеју да покушамо да га сушимо, конзервирамо уљем и додамо му ароматично биље, да би и ван сезоне могао да послужи као додатак салатама, тестенинама, пицама или као самостални намаз – почиње причу о овој пословној авантури сомборског трија Игор Олујић, по академском образовању инжењер заштите биља. – Прошлу годину смо искористили за експерименте, па смо направили неких петстотинак теглица, које су наишле на добар одзив пријатеља, али и људи од струке у ресторанима који су нам послужили као „контролна група“ у том нашем експерименту – каже Игор.
Према његовим речима, методом покушаја дошли су до закључка да коришћење искључиво маслиновог уља, које је по својој природи много ароматичније од сунцокретовог, донекле „убија“ укус черија па се након низа експеримената дошло до најоптималније комбинације ова два уља, а за сада сомборски сушени чери парадајз може да се набави у три варијанте – пикант, са зачинским биљем и козијим сиром.
-До идеје о пикант сушеном чери парадајзу смо дошли због моје друге опсесије, узгоја разних врста љутих папричица, пореклом из тропских крајева, као што је халапењо – даје генезу њиховог трагања за најбољим рецептима Давор Демоња, Игоров колега са факултета. – Ипак, коначну реч у избору комбинација смо препуштали Саши, којем је једна од страсти гастрономија, због које је похађао и неколико озбиљнијих куварских курсева. Е, сад, наравно да то није цела прича, у теглицама поред парадајза, зачинских биљака, сира или љутих папричица има још неких састојака, али то је ипак наша мала пословна тајна – смеје се Давор и не пропушта да нагласи заслуге трећег члана сомборске екипе младих, вредних и предузетних пољопривредника.
На менијима српских, словеначких и шведских ресторана
На заједничком имању овог тројца, на периферији Сомбора коју овдашњи житељи зову Централа, тренутно је пет пластеника и један стакленик, у којима се поред чери парадајза производе стотине хиљада биљчица расада купусњача, зелене салате, цвећа… Почело је све са једним пластеником, а сада је сваки од њих, па и најновији, са два слоја пластичне покривке између којих компресори удувавају ваздух, снабдевен системима за наводњавање кап по кап, али и централног грејања које се активира на нижим температурама, којима обилују бачке жестоке зиме због којих се Сомбор често нађе на пиједесталу најхладнијег града у држави.
– Најтеже је када за „дебелог минуса“ падне и снег, пошто се тада дешава да, уз целодневна и ноћна дежурства у пластеницима, односно котларници, неколико пута морамо да уклањамо снег и лед са пластеника или да по цео дан пролазимо аутомобилима прилазним путем и правимо пртине, да не бисмо остали завејани.
Једноиподеценијски пут до тога није био нимало лак, како кажу ови амбициозни Сомборци, али љубав према природи и биљкама их је стално терала напред, па је и најновији производ резултат не толико смисла за бизнис, колико жеље да од природе и уз њу живе и стварају егзистенцију својим породицама.
– Захваљујући томе што се ради о пластеничкој производњи, могуће је употребу заштитних хемикалија потпуно елиминисати, па тако на трагу потпуне органске производње користимо бумбаре за опрашивање биљака, захваљујући нашим пријатељима Бабићима из Сомбора, који као биолози већ годинама једини у Србији раде на продукцији бумбара намењених опрашивању не само пластеничких засада – вели Дамир Демоња. – Када инсистирамо на редуковању хемије, то није нека пука маркетиншка фраза, већ наша свакодневица, јер смо у ову причу ушли и због нас самих, због наше деце, која без страха од хербицида улазе у пластенике, беру парадајз и једу га тако свежег, са гране, без прања плода.
Да овакав приступ органској пластеничкој пољопривреди, али и прерађивачко-прехрамбеној производњи има перспективу говори и чињеница да је производ тројке Олујић-Демоња-Поповић од ове јесени могуће пронаћи и на менијима, не само српских, већ и појединих ресторана у Словенији и Шведској, а ако је судити по њиховој до сада демонстрираној упорности – ту није крај.
М. Миљеновић
Добро јутро број 560 – Децембар 2018.
