Krenuli su sa idejom da uzgajaju živinu za svoje potrebe, da bi imali zdrava jaja i meso ali su se „zaljubili” u ova pernata stvorenja i za par godina postali priznati uzgajivači rasne živine.
Domaća somborska kaporka, Australorp i još neke rase koje nisu uobičajene na našem podneblju, krase imanje dvoje mladih ljudi u pitomom lazarevačkom selu Sokolovu. Živina im je velika strast. vele da nema zarade, samo puno posvećenosti. Koliko su im posvećeni vidi se po tome što su im kokošinjci čisti, posuti piljevinom, svaka hranilica i pojilica je na svom mestu. Koke slobodno tokom dana šetaju po dvorištu, a na počinak odlaze u suv i zaštićen prostor.
„Kada smo tražili živinu koju ćemo odgajati potrudili smo se da izbegnemo krš koji se nudi po pijacama i oglasima, da pronađemo ozbiljne odgajivače koji imaju kvalitetnu živinu jer tako ovo odgajanje jedino ima smisla. Uporedo smo se trudili da čitanjem literature i istraživanjem steknemo znanje koje će nam pomoći u daljem odgoju. U početku smo uzeli dosta rasa kako bismo odabrali one koju su po nama najbolje“, kaže Nikola i dodaje da je kocka pala na dve rase kombinovanih svojstava; somborska kaporka i Australorp.
Kaporka je domaća rasa stvorena početkom 20. veka u Vojvodini. Nastala je ukrštanjem domaće kokoši, francuskog hudana i kokoške „Sulmtaler“, dok je Australorp nastao u dalekoj Autraliji. Obe sorte odlikuje dobra nosivost jaja i ukusno meso. Nose sedam puta više jaja od domaćih koka bez pedigrea, u proseku po 250 jaja godišnje i duplo su krupnije.
„Pošto nam se odgajanje živine toliko dopalo kasnije smo nabavili i neke rase koje u Srbiji niko ne odgaja. Iz Bugarske smo doneli strumsku standard koku, bregovsku džinku i strumskog bantama. Strumsku i džinku i dalje odgajamo. Iz Evrope smo doneli Patuljastog rodajlanda, izuzetno lepu i atraktivnu vrstu koju kod nas isto niko nema, hvale se naši sagovornici.
„Do sada smo izlagali somborsku kaporku koje je postigla jako dobre rezultate. Razlog zašto smo samo nju izlagali je taj što nas obaveze sprečavaju da i ostale spremimo za izložbu. Kod Australorpa smo, pored naše krvne linije koju odgajamo par godina, nabavili po jednu iz Nemačke i Rumunije, kako bismo mogli da popravljamo kvalitet svog jata. Od samog početka cilj je da kvalitet, a ne kvantitet bude na prvom mestu i od toga ne odustajemo. Zadovoljni smo onim što smo postigli do sada, ali ima prostora da se napreduje“, kaže Nikola koji primećuje da se pojavio neki trend da svako etiketira ono što ima kao neku rasu „svaka crna kokoška je Australorp, a svaka sa kapom na glavi je somborska kaporka”.
„Ne može se imati neka rasa živine, ako se ne uzme od odgajivača te rase koji je ozbiljan, godinama je odgaja i ima željeni kvalitet. Treba skrenuti pažnju onima koji počinju sa uzgojem. Ne može se kupiti pile na pijaci, niti iz oglasa koji su puni „odgajivačnica, živinastrava, živina ovih i onih“, to su sve marketinški trikovi štancera i preprodavaca koji nude krš po nižoj ceni. Svako ko to uzme samo će se razočarati. Siguran sam da neće dobiti to što je želeo. Ako želi neku rasu mora pronaći ozbiljnog odgajivača koji godinama odgaja i od njega uzeti kvalitetne jedinke. Platiće skuplje odrasle jedinke ili piliće, ali će sa tom razlikom u novcu koja je jako mala uložiti u jedinke te rase koje je želeo sa izgledom i karakteristikama te rase“, savetuje Nikola koji se od uzgoja živine nije obogatio materijalno, ali su mu donele više od novca.
Piše: Daliborka Alihodžić
