Сове или ноћне грабљивице (Стригиформес) ред су углавном усамљених птица грабљивица. На нашим просторима живи десет врста од постојећих 222, колико их је забележено у свету. Важе за велике заштитнике у екосистему, јер тамане разне глодаре (мишеве, волухарице, пацове, пухове), чак и змије. Њихов допринос пољопривреди мери се милионима евра.
– На подручју Војводине, познате по производњи житарица, током зиме борави око 30.000 сова – појаснио је Милан Ружић, председник Центра за заштиту сова Србије. – Настањују се у око 400 регистрованих зимовалишта у Покрајини и само током једне зиме поједу око 18 милиона глодара. Да није тако, ове штеточине би појеле жито и остале пољопривредне производе у вредности од око 30 милиона евра. Само тај податак довољан је да се види колика је корист од ових птица. Такође, глодари би се још више намножили, а људи би морали да посежу за разним средствима за њихово уништавање. Наравно, све те хемикалије или отрови много коштају и истовремено су опасни за околину, а сама сова доноси корист тако што се храни штеточинама – бесплатно их уништава и никога не угрожава. Она је природан „чистач“, предатор који помаже пољопривредницима, сточарима, воћарима… – нагласио је Ружић.
Занемарујући ту корист, испоставило се да им је највећи непријатељ човек, јер непажњом уништава њихова природна станишта.
У Војводини су оранице замениле непрегледне степе, а већи део природних шума замењен је „стерилним“ тополама. Реке су исканалисане, саобраћајнице испресецане, а све то не погодује совама.
Све врста сова у Србији угрожене су сечењем шума, изградњом скицентара, градњом насеља… И аутопутеви доприносе њиховој угрожености – у јурњави за пленом у ниском лету често страдају. Фарови аутомобила их заслепе и немају шансе да побегну, нарочито при великим брзинама којим се возила иначе крећу аутопутевима.
Србију насељава десет врста сова:
– кукувија (Tuto alba),
– ћук (Оtus scops),
– буљина (Bubo bubo),
– дугорепа сова (Strih uralensis),
– шумска сова (Strih aluco),
– мала сова (Glaucidium passerinum),
– кукумавка (Athene noctua),
– гаћаста кукумавка (Ageolius funereus),
– утина (Аsio otus)
– и ритска сова (Аsio flammeus).
Ипак, неке су се прилагодиле новонасталим условима. Кукувија и кукумавка почеле су да се гнезде у људским објектима и да лове око салаша и фарми где налазе много хране. Утине (мале ушаре) ушле су у насеља и успешно колонизовале сађено дрвеће. Принуђене су да лове пацове, што је изузетно ризично, с обзиром на то да се њихова величина креће од 30 до 40 центиметара.
– Тровање пестицидима којима човек уништава глодаре, велика је опасност и за сове. Оне поједу отрованог миша или неког другог глодара и угину. Неправилно постављање отрова представља велики проблем овој птици, а тиме се угрожава целокупан ланац исхране и екосистема – истакао је Ружић.
Осим Војводине, оне насељавају и цело подручје Србије. Има их и на надморским висинама до 2.000 метара. Широм земље спроводе се акције за едукацију становништва да би се ове птице очувале. Биолог из Градске управе за заштиту животне средине Јагодине Бобан Станковић, позвао је Јагодинце и становнике других места у Србији да чувају сове, јер су корисне, а све их је мање.
– Све врсте сова заштићене су законом, те је њихово узнемиравање, неовлашћено хватање, држање у заробљеништву и убијање забрањено и кажњиво. Према одштетном ценовнику, казна за сваку убијену птицу је 200.000 динара – рекао је Станковић. Он је истакао да на подручју Јагодине ове зиме, као и прошлих година зимују мале ушаре на више локација. Долазе у устаљена зимовалишта крајем октобра и остају све до марта. То су углавном групе од 10 до 20 јединки. Има локација где се окупља и више десетина примерака ове врсте. Обично бирају стабла која су заклоњена од удара јаких ветрова и снега, најчешће четинаре.
Мале ушаре долазе из северних и планинских крајева где због ниских температура и снежног покривача тешко налазе хране, те су приморане да се одселе јужније и спусте у низију. Особене су по окупљању у зимском периоду у већа или мања јата, која су често у насељима и углавном су узнемираване и прогањане услед предрасуда и незнања мештана, иако су строго заштићена врста. Најчешће бораве на четинарима поред цркава, школа, домова здравља и других јавних установа – ова места су најпогоднија, јер им пружају неопходан заклон и мир.
У Кикинди је највеће зимовалиште сова утина у свету. Овде цвркут птица не престаје дању. У овом војвођанском граду избројан је рекордан број сова. Оне се гнезде у дрвећу око градског центра.
– Кикинда је највеће зимовалиште сова утина у свету. Овде су 2009. године забележене чак 734 јединке, што је и највећи број икада избројан у урбаној средини и највећи број зимујућих места за станиште сова утина – рекла је Мирослава Крњић, секретарка за заштиту животне средине Кикинде. Ове птице у Кикинди годишње поједу око 15 милиона мишева и пацова. У граду их воле и сматрају за пријатеље, а локалне власти су за њихово узнемиравање прописале казне до 250.000 динара.
– Ми њих не сматрамо гостима – поштујемо то што су овде, чувамо их, пазимо и не узнемиравамо. Наравно, заштићене су као природне реткости и тако се и понашамо према њима – нагласила је Крњић.
Сова утина налази се међу неколико птичијих врста које су најзанимљивије за посматрање у Србији. Позната је и под називом мала ушара, због карактеристичног перја на врху главе, које даје изглед наћуљених ушију. Опстанак ових јединствених створења у великој мери зависи од нас самих!
Многи мисле да сова током дана јако слабо види или да је чак потпуно слепа. Но, треба знати да то ипак није истина. Њен вид је изузетно добар – већина одмара преко дана и често жмуре, те отуда уврежено мишљење о њиховој дневној слепоћи. Осим тога, иако радо лове у мраку, потребна им је тек мала количина светлости помоћу које изоштравају вид. Иако не могу да померају очи унутар очних дупљи, могу да окрену главу чак до 270 степени!
Младунци малих ушара намерно излазе из гнезда почетком пролећа. Често их буде више од четворо и гнезда умеју да буду тесна. Мале сове неспретно вежбају прве кораке на гранама, те се често дешава да падну с њих. Покушавају поново да се попну до гнезда коришћењем кљуна и канџи. Међутим, у градским срединама стабла су углавном глатка, нема подраста и гране су високе, те маленим совама често не полази за руком да се “врате кући”.
Председник Центра за заштиту сова Србије Милан Ружић нагласио је да је један од горућих проблема то што, када младунци падну из гнезда, углавном страдају тако што их шчепају напуштени пси и мачке. С обзиром на то да је овај проблем тешко решити, Ружић је истакао да се широм земље спроводе програми едукације грађана, да би постали осетљиви на питање заштите сова и покушали да им пруже одговарајућу помоћ.
– Када нађу младунце, људи углавном помисле да су напуштени, те их преузимају и пробају сами да их отхране. Већина нема довољно искуства и не зна која је одговарајућа храна за њих. Сове су грабљивице које се углавном хране глодарима. Њима треба управо таква храна, а људи то углавном не могу да обезбеде – рекао је Ружић. Он је објаснио да је ипак најбоље младунце попети на прве гране неког разгранатог дрвета, на локацији где су пронађени.
– Родитељи су увек негде близу, на само неколико метара. Многи људи нису добри посматрачи природе и то не могу да примете. Дакле, совицу треба попети на стабло, ван домашаја других људи, паса и мачака и сачекати да крене сама да се пење ка врху крошње. Најбоље је овако поступити у касним поподневним сатима, јер углавном око 19 часова почињу да се оглашавају и дозивају родитеље. На тај начин дају им до знања да су гладне и где се налазе. Наравно, видно повређене птице треба збринути у неку картонску кутију и обратити се Центру за заштиту сова Србије, Друштву за заштиту и проучавање птица Србије или Зоолошком врту “Палић”, који је једина овлашћена институција за збрињавање дивљих животиња – рекао је Ружић.
Уколико ситуација изискује да сами морате да нахраните сове, најбоље је да им се да немасна пилетина (крилца) или ситно исецкана јунетина.
– Комади меса треба да се увију у животињску длаку, јер то сове подсећа на мишеве. Вода се даје на шприц, без игле – само неколико капи на кљун. Совице се хране рано ујутру или после смркавања – закључио је Ружић.
У великом делу Србије, нарочито у руралним срединама, сове се сматрају весницима смртии њихово присуство је изразито непожељно. Људи их зато убијају и прогањају. Пошто су ове птице ноћна бића, сујеверном човеку изгледају натприродно, посебно што се оглашавају ноћу и изгледају “човеколико”, што ствара осећај несигурности, нарочито у мраку.
М. Волчевић
Добро јутро број 538 – Фебруар 2017.
