Аконтна цена ариљске малине је 400-420 динара за килограм, код тренутне исплате истакнута је цена од 400 динара. Она је достигла историјски максимум и њена висина је ударна вест. Међутим, председник једног од удужења малинара, Божо Јоковић из Ариља, објашњава да овако висока цена има и позадину, односно, образложење треба тражити у односу понуда-потражња. На светској берзи потражња за малином је огромна јер овог воћа напросто нема Све залихе које су предходних година биле извезене, до почетка овогодишње сезоне су потрошене.
-Ова сезона такође је дискутабилна јер се бележе огромни подбачаји у производњи. Како је цена достигла историјски максимум, тако производња бележи велики пад. Треба истаћи неколико момената – репроматеријал је вишеструко скупљи, поскупео је мануелни рад и сви инпути у производњи. То наводи на закључак да у економском смислу произвођачи малине ништа боље неће проћи него прошле године, када је род био већи, а цена мања. Србија је заправо изгубила производњу малине. Ранијих година укупна производња била је од 60.000 до 100.000 тона. Ове године далеко смо испод ове количине, а колико тачно, знаћемо на крају бербе, каже Јоковић.
По његовом мишљењу, малина, као инјекција развоју воћарства, није добро искоришћена, чак је производња и уназађена. Као разлоге наводи изостанак системског програма и рад по старим методама.
-Немамо плантаже с адекватним сортиментом за конзумни пласман које су обезбеђене противградном мрежом, распрскивачима који смањују температуру ваздуха, антифрост системом, системом за наводњавање. Мора се рећи да је држава за производњу малине дала огромне субвенције и сада имамо уписано 24.000 хектара, док је на терену другачија прича. Мислим да је за малинаре сада време и да што пре морамо да седнемо са људима из струке који треба да напишу модалитет развоја малинарства, каже наш саговорник.
Као пример добре праксе навео је просперитет производње јабуке по италијанском моделу који је у Војводини применио проф. др Зоран Кесеровић са Пољопривредног факултета у Новом Саду. Наше малиногорје, како каже Јоковић, прво је у Европи по географском пореклу али, на жалост, нису праћени светски трендови у производњи малине. Србија мора имати огромну количину малине коју ће пласирати у конзумном стању у прерађевинама, као и за индустрију. Да би се дошло до тога, неопходни су промена технологије производње и трансфер знања.
-Цео терет производње до сада је био на плећима произвођача. Примера ради, пре неколико година медијски није била интересантна отупна цена 40-90 динара за килограм, а сада сви медији говоре о цени од 400 динара. Због тога и треба наглашавати шта се крије из те цене – недостатак малине на тржишту и изгубљена производња у Србији, става је Јоковић.
А зашто је то тако? Држава је издвојила огромна средства за субвенције и премије осигурања. Али, наш саговорник инсистира на измени Закона о осигурању пољопривредних усева, примени Закона о уређењу тржишта пољопривредних производа који је сада у процедури. Према његовим речима, сви су у овој производњи тимски оманули и сада су тимски губитници. Уместо високих приноса, произвођачи и с овом високом ценом имају страхове од тога како да се раздуже. Као важан недостатак Јоковић наводи чињеницу да нема задруга преко којих би се изашло на тржиште. Постоји тампон зона између произвођача и купаца који имају свој економски интерес – јефтиније да купе, а скупље да продају.
-За садашњу ситуацију у малинарству делом је крива држава, делом произвођачи овог воћа, а делом су кривци и извозници. Највећи кривци су климатске промене због којих је овогодишњи род умањен за више од 50 одсто. Имали смо елементарне непогоде, али не и механизам одбране од њих. Пре свега, нисмо имали припремљене функционалне плантаже које би одговориле овом изазову. Сем тога, тзв. викенд произвођачи излазе на тржиште с малином која нема квалитет и квантитет, те се велики произвођачи, који су имали и велика улагања, плаше да не буду заједно са њима повучени под лед, каже наш саговорник и додаје да је управо из тих разлога прва српска сложена задруга „Агро еко воће“ из Ариља, чији је Јоковић оснивач и директор, основала тим чији задатак је да направи атмосферу у којој ће произвођачи малине бити заштићени, уз обезбеђену сигурност у дугорочној производњи. Партнери у овом подухвату морају бити држава и струка.
Већ сада се помиње да ће на јесен доћи до хиперсадње малине, превасходно због тренутно високе откупне цене. Међутим, повећање површина под засадима ништа неће донети, уколико се све не уреди на другачији начин. Наш саговорник сматра да струка треба да каже да ли је нека парцела погодна за ову производњу, који сортимент треба садити и коју технологију применити. Тек када произвођач испуни ове услове, може добити субвенције и постићи добре резултате.
Како смо чули од Божа Јоковића, четири стуба држе успешну производњу малине: држава, стручна служба, произвођачи и извозници. Заједнички задатак им је да једни другима буду дугорочни партнери.
Пише: Јасна Бајшански
Фото: Pixabay
