Српска шљивовица се нашла на листи УНЕСKО нематеријалне баштине, што стручњаци сматрају за одличну вест. Ипак, како кажу, потребно је да се она боље брендира, као и да се уведе ред у њену производњу
”Стављање српске шљивовице на Унескову листу нематеријалне баштине је велика вест за нашу земљу. Није било нимало лако доспети на ту листу, на којој је српска шљивовица тренутно једино јако алкохолно пиће“, каже за Бизнис и финансије професор Пољопривредног факултета у Београду Нинослав Никићевић, највећи домаћи стручњак за ракију.
Међутим, додаје да нам поменуто признање неће много значити ако не заштитимо и технолошки поступак производње ракије и географско порекло шљивовице.
Увођењем реда у ову област, шљивовицом не би више могла да се називају пића помешана са другим дестилатима.
Тако би произвођачи били приморани да ракију производе само од воћа чије име она носи, а купци би били сигурни шта купују, што би се одразило и на продају нашег националног пића.
”Извоз воћних ракија је само у првих девет месеци прошле године достигао вредност од десет милиона евра. Убеђен сам да би могао бити много већи када бисмо заштитили цео поступак њене производње, почев од брања шљива, преко ферментације, дестилације, па све до сазревања ракије“, каже Никићевић.
Према његовим речима, то није само списак лепих жеља, јер у иностранству постоји велико интересовање за квалитетну ракију од шљиве. То интересовање није новијег датума јер је ракија кроз историју заузимала значајно место у нашем извозу:
Крајем 19. века Србија је Калифорнији и Чикагу продала шљиве и шљивовице у вредности садашњих 37,5 милиона долара и тиме отплатила целокупан девизни дуг према иностранству.
Никићевић напомиње да се ракија од шљиве не производи само на Балкану, већ и у Чешкој, Грчкој, Италији, Пољској, Словачкој, Украјини и другим европским земљама. Међутим, српска шљивовица је нешто посебно, јер њена специфичност лежи у повољном поднебљу за узгој шљива али и у сортама које ми користимо. Исте те сорте на другим просторима не дају ни приближно добру арому као у Србији.
”Када се све искомбинује – састав тла, климатски услови, сорте шљива, па и врста храста од којег се производе бурад за старење и одлежавање ракије – добија се јединствена шљивовица изванредног квалитета“, оцењује Никићевић.
Бранко Поповић са чачанског Института за воћарство детаљније појашњава ову тврдњу свог некадашњег ментора.
Наша земља је са добрим разлогом међу пет првих произвођача шљива у свету. Пре свега зато што оне у Србији могу да се гаје на целој територији земље, што значи да производимо велику количину овог воћа – у просеку око 500.000 тона годишње.
Други, али не мање важан разлог јесте квалитет тих шљива. Ми смо, према Поповићевим речима, успели да очувамо старе сорте попут црвене ранке, које су се користиле и за исхрану и у производњи ракије, али и да увеземо и створимо нове сорте, подједнако квалитетне.
”Половином 19. века кренули смо са увозом пожегаче, издашне сорте која даје добре приносе и веома је захвална за производњу ракије и суве шљиве. Наша економска моћ је у том периоду, уз свињарство наравно, почивала на производњи шљиве“, прича Поповић.
Међутим, двадесетих година прошлог века појавила се заразна болест ”шарка шљиве“ која је почела да напада пожегачу, а за коју до данас није пронађен лек. Због ње су шљивици са тада најдоминантнијом врстом шљиве почели да се суше, па је морало да нађе ново решење. ”Тако смо почели да стварамо нове сорте“, додаје Поповић.
Од тада до данас, Институт за воћарство Чачак створио је 18 сорти шљиве, а прва генерација су чачанска родна, чачанска лепотица, чачанска најбоља, чачанска рана и чачански шећер.
Од ових сорти, као изузетно квалитетне за производњу ракије издвојиле су се чачанска родна и чачанска лепотица. Поповић не крије понос што се због њих име Чачка изговара у свим шљиварским земљама света.
БиФ
