Као један од медитеранских народа, Грци могу да се похвале својом производњом вина и жестоких пића. Пиће које представља прву асоцијацију на Грчку је ракија под именом узо и важи за њено национално пиће. Узо је типичан за подручје Грчке и Кипра, и као такав не производи се више нигде, иако друге земље имају своје варијанте, али под другим именима. Године 2006. Грчка је заштитила право на ознаку „узо“ и Европска унија га признаје као типичан грчки национални производ и под тим именом не може да га производи ниједна друга држава осим Грчке и Кипра.
Историја овог пића није у потпуности позната. Претеча је тсипоуро, код неких источних народа познат као раки, пиће које се конзумирало још за време Византијског, а и касније у Османлијском царству. Верује се да потиче из старогрчких времена и да је на острву Лезбос први пут произведен. Његов настанак везан је за групу монаха са Свете горе, који су још у 14. веку у традиционално добијену ракију умешали уље аниса. Новонастало пиће је својим изгледом било као обична ракија, али помешано с водом или ледом попримило би млечнобелу боју. Почетком 19. века, после рата за независност, на острву Лезбос је започета масовна производња уза, а мештани и данас тврде да су они заслужни за откриће овог напитка. Тада се извозио у Италију и Француску, а од 1932. године за његову дестилацију се користе бакарни казани.
Карактеристично је да у сваком граду, али и селу у Грчкој постоји узерија – специјализована радња за продају уза, која је истовремено и кафић где су сви добродошли да га пробају. Његов укус у великој мери зависи од произвођача, јер „рецепт“ за прављење варира од породице до породице, тј. од дестилерије до дестилерије, а у Грчкој има чак 7.000 лиценцираних произвођача. Најчешће се служи као аперитив, али се пије и за време јела.
Прави се прецизном комбинацијом грожда, трава и бобица. Неке дестилерије све састојке ставе у јутане вреће и баце их у море, да би им побољшали укус. У дестиловано пиће од грожђа додају се анис, коријандер, каранфилић, слатки коренови и мента који му дају особен укус. Оваква мешавина кува се у бакарном казану. На крају процеса додају се вода и шећер. Затим се хлади и стоји неколико месеци да би се разблажио на јачину од око 40 одсто, а прописани минимум је 37,5 одсто. За разлику од других грчких пића, узо се не ферментише, нити се вишеструко дестилира. По укусу је сличан француском пастису, италијанској самбуки и турској ракији, али је нешто слађи и мекши.
Највећи произвођач уза је на острву Лезбос. Тајна је у потапању врећа с бобицама сувог грожђа у море, а оне се касније користе у производњи. Клима на овом острву повољно утиче на квалитет аниса који одређује укус и арому ове жестине. Дестилерија „Варвазанис“, која се налази у граду Пломари на југоистоку острва, важи за један од најбољих брендова.
Углавном се послужује с ледом или водом, а некад само добро расхлађен. Пије се у малим чашама уз мезе – салату, месо, хоботницу, пржене тиквице, поврће, слане сарделе, слаткише, ћевапе, сир, свежу рибу… Ако се разблажи водом или ледом, добија млечнобелу боју и нарочито благ укус. Разлог за то су уља аниса која су растворена у алкохолу, али смањењем његовог садржаја она прелазе у беличасте кристале који су непрозирни и замућују ову мешавину.
Историја и употреба аниса
У Европи до почетка 19. века, помало се користио као медицинска биљка и за ароматизовање колача у посластичарству, као и у неким ликерима. Нарочито се конзумирао у Шпанији, превентивно изјутра против стомачних обољења, под именом анесон. У Италији најпознатији ликер на основи аниса је самбука, у Француској пернод, у Македонији мастика, у Турској раки, а у Сирији и Либану арак. Код нас је позната анисета, ракија са семеном аниса.
Ова биљка (Pimpinella anisum L.) садржи 1,5 до 5 одсто етарског уља, око 10 одсто масног уља, 20 одсто беланчевина и шећера. Анисово уље (Oleum anisi) добија се дестилацијом помоћу водене паре из самлевених зрелих плодова. Ово уље има 80 до 90 одсто анетола, који му даје сладак укус и пријатан, благ мирис. Анис и његово уље имају разноврсну употребу: у изради медикамената, зубних пасти, у кондиторској и прехрамбеној индустрији, нарочито за производњу – ароматизовање разних алкохолних пића. Под називом анасон гаји се и у Јужној Србији.
У кулинарству се употребљава као зачин за колаче и разне врсте хлеба, те су познати анисови колачићи, переце, кифле, хлеб итд. Звездасти или кинески анис (Illicum anisatum) делује као седатив, те помаже у случају несанице и депресије отклањајући лоше мисли и осећања.
