Prilikom sakupljanja gljiva treba biti veoma oprezan, jer – otrovnice vrebaju. Početnici, ali i iskusni sakupljači, jestive mogu zameniti otrovnim, pa čak i smrtno otrovnim gljivama. A takve su panterovka, zelena i bela pupavka. Od gljiva i količine zavisi i stepen trovanja. Kod najotrovnije kao što je zelena pupavka, od jednog šeširića može doći do ozbiljnog trovanja, a ako se ne prepozna na vreme – i onog sa smrtnim ishodom.
Panterovka (Amanita pantherina), poznata i kao panterova mušica, veoma je rasprostranjena pečurka. Nalazi se u listopadnim, uglavnom bukovim šumama, ređe u četinarskim, a veoma retko na livadama tokom kasnog leta i u jesen. Prepoznaje se po šeširiću prečnika do 12 centimetara koji je u osnovi smeđ (kao bela kafa) s maslinastim primesama. Kod mladih ljiva je poluloptast, kod sarijih spljošten i tanjirasto udubljen, izrezanog ruba. Kožica je vlažna ili lepljiva i lako se guli. Na njoj se nalaze bele ili sive pahulje, odnosno krpice, koje kiša može sprati, pa kožica ostane gola. Listići su beli, a drška valjkasta, visoka od 8 do 12 centimetara. Ima tanak prsten, valovit i ispresavijan. Meso je belo, slatkastog ukusa, i miriše na ren.
Simptomi trovanja su halucinacije, zatim koma, a ponekad, ako se ne zatraži lekarska pomoć, završava se smrću.
Bela pupavka (Amanita verna) raste do jeseni u mnogim šumama. Ima beli okruglasti šeširić, koji je u sredini žućkast, prečnika tri do deset centimetara, i izuzetno je otrovna. Po vlažnom vremenu šeširić je lepljiv. Ima belu, baršunastu dršku, koja je u početku puna, a kasnije, kao i kod zelene pupavke – šuplja.
Bela pupavka izaziva trovanje poznato kao faloidinski sindrom – prvi znaci trovanja najčešće se javljaju šest do osam sati posle konzumiranja, ali i posle 14 do 24 sata. Otrovani neprekidno povraća, ima bolove u stomaku i proliv. Zatim se znoji, suše mu se usta i veoma je žedan, snižava mu se krvni pritisak i ima grčeve u mišićima. Zbog teškog oštećenja jetre koje izaziva bela pupavka dolazi do groznice bez temperature i velikog gubitka tečnosti. Sledi prestanak mokrenja i nesvestica, a na kraju koma i smrt.
Zelena pupavka (Amanita phalloides), poznata i kao zelena muhara, ili gomoljevka, jedna je od najotrovnijih gljiva. Obično se pojavljuje početkom leta, a nekada i ranije. Prepoznaje se po maslinastozelenom šeširiću koji je u sredini smeđ, a prečnik mu je do dvanaest centimetara. Vlakna su mu glatka, svilenkasta i bez nabora po obodu. Tokom kišnih dana može biti lepljiv. Beli listići su mekani, zbijeni i često naležu jedan uz drugi. Široki su, oblih krajeva i odvojeni od drške. Kada je izrazitija boja šeširića listići su zelenkastoprozirni.
Drška joj je bela i zelenkasta, prema šeširiću malo sužena, u početku puna, a kasnije šuplja. U donjem delu je zadebljala (krtolasta). Nalazi se u „džepu“ ovojnice, duboko u starom lišću zemljišta na kojem raste.
Meso je sočno, belo, neodređenog mirisa. Kod starijih primeraka je otužnoslatkasto i prijatnog ukusa, koji može da zavara neiskusne, ali i manje oprezne berače.
Zelena pupavka sadrži otrove iz grupe organskih jedinjenja ciklopeptida. Koliko je otrovna potvrđuje i podatak da se više od 50 odsto svih trovanja pečurkama pripisuje baš njoj.
D. Radivojac
Dobro jutro broj 542 – Jun 2017.
