Насловна АРХИВА TEMA BROJA: Uzgoj koza

TEMA BROJA: Uzgoj koza

1343
Foto: Pixabay

Glavni proizvod koze je mleko, koje ona stvara od najjeftnije hrane, a u poređenju s drugim domaćim životinjama, istovremeno daje i najveće količine mleka u odnosu na svoju živu meru. Koza daje u toku laktacije deset do petnaest, čak i dvadeset puta više mleka od sopstvene težine, dok je u krave to šest do osam puta više.

Kozije mleko po svom sastavu je najbliže majčinom. Od njega može da se pravi sir, maslac i kiselo mleko, ali može i da se koristi u svežem stanju. Prosečna masnoća kozijeg mleka je oko 3,2 odsto (od 2,5 do 4 odsto), a kuglice masti u njemu su sitnije nego u kravljem. Koza daje relativno mnogo mleka, a njena produkcija zavisi od načina odgajivanja, te je stoga normalno da brdska (slabije hranjena) daje jedan do dva litra mleka dnevno, tj. 100 do 300 l u laktaciji (šest do osam meseci), dok poljska (dobro hranjena) daje 2 do 3 l mleka dnevno, tj. oko 600 l za vreme laktacije (osam do deset meseci). Do sada zabeležen svetski rekord mlečnosti kod koze iznosi 3.026 l godišnje, što u odnosu na živu meru od najviše 50 kilograma čini šezdeset puta više od njene težine. Kod krava je najveći zabeleženi godišnji rekord mleka 20.491 kg, što na 700 kg žive mere krave čini oko 30 puta više od sopstvene težine.
Proizvodnja kozijeg mesa danas je u našoj zemlji skoro beznačajna u odnosu na druge domaće životinje, naročito zbog toga što je koza tipična životinja za mleko, mada ima i rasa pogodnih za tov. Naša domaća koza je mala i laka, uglavnom mršava, te daje male količine mesa koje je određenog ukusa i mirisa, naročito meso jarčeva, mada može da bude i bez mirisa, kao kod nekih azijskih rasa. Meso je žilavo i tvrdo i upotrebljava se u siromašnim predelima za sušenje i pravljenje pršute. Slabije je plodnosti, a ni količinski ne daje dovoljne količine mesa. Međutim, jareće meso, naročito na Balkanu, smatra se u mnogim predelima ukusnijim od jagnjećeg.
Kozija, a naročito jareća koža (chevreau), vrlo su kvalitetne za izradu finih kožnih predmeta (rukavice, dečije bundice, cipele i sl.), a nekada su korišćene za pravljenje mešina, gajdi i sl. Kozina, kostret ili puh koriste se za proizvodnju raznih tkanina, od najgrubljih (npr. pokrovaca, zobnica) do najfinijih (kašmirskih šalova). Neke rase se gaje specijalno zbog dlake (puha), npr. angorska i kašmirska koza, dok druge uopšte ne daju puh, a pošto im je dlaka kratka (sanska, egipatska) – ne šišaju se. Naša domaća koza obično ima dugu i grubu kozinu, dajući godišnje od 200 grama do jednog kilograma po grlu. Odgajivanje koza različito je u raznim zemljama, zavisno od kulturnog stepena odgajivača, ekonomskih mogućnosti, klime, zemljišta i dr. Najstariji način gajenja bio je nomadski, a zatim polunomadski. Nomadi nisu imali svoje stalno mesto boravka, već su lutali sve vreme tražeći pašu svojim stadima. Za razliku od nomadskog, polunomadski način odgajivanja sastojao se u tome što su koze, zajedno s ovcama ili odvojeno, leti bile na planinskim ispašama, gde su se hranile travom, a po šumama i brstom, dok su zimi imale stalno mesto prebivanja, u nizini ili po selima, gde im je pripremana zimska ishrana, uglavnom gruba kabasta hrana, uz obavezan lisnik. Ovakav način odgajivanja bio je povezan s držanjem velikog broja koza, tj. njihovom slabom ishranom, naročito u zimsko doba. Takav opsežan način odgajivanja povlačio je za sobom i relativno malu produkciju. Danas skoro da ne postoji u Evropi, a može da se nađe u nekim azijskim i afričkim zemljama.

Uzgoj uz ovce

Drugi način odgajivanja koza je uzgoj u slobodi, ali u okviru sela, što je u stvari već stacionirani način odgajivanja. Samim tim im je i broj znatno manji nego prilikom nomadskog gajenja. Uglavnom se koze čitavog sela napasaju na seoskim pašnjacima ili u šumama, a redovno dolaze uveče na mužu. Tu se nahrane posle muže, ujutro ponovo pomuzu i isteruju na pašu, gde ih čuva seoski čuvar. Kao varijanta ovakvog načina odgajivanja može da se smatra čuvanje koza po seoskim utrinama i pašnjacima do leta, a onda se isteruju na razna druga ispasišta (uglavnom planinska), gde ih čuva seoski čuvar i gde se hrane isključivo pašom. Prilikom ovakvog slobodnog gajenja, koze mogu da budu štetne, ako se teraju u šume. Ovakvo odgajivanje je vrlo jeftino, ali je proizvodnja slabija, što se nadoknađuje većim brojem koza potrebnim jednom domaćinstvu za podmirenje potreba tokom cele godine (sveže meso i sir). Uglavnom se dopunjuje držanjem izvesnog broja ovaca.
Treći način gajenja je stajski, ili uz kolac, i najintenzivniji. Drže se jedna do dve koze, koje se hrane iz ruke (otpacima iz domaćinstva, hranom donesenom s njiva i sl.), radi dobijanja maksimalnih količina mleka potrebnog domaćinstvu. Na ovakav način gaje se plemenite rase. One daju i najveće prinose, u odnosu na ishranu koju dobijaju. Ne prave nikakvu štetu, jer je ovaj način odgajivanja u okolini naselja, na periferijama grada (radničke porodice) – koze su vezane uz kolac radi napasanja travom kraj puteva i železničkih pruga i obično im se dodaje i druga hrana (razni kuhinjski otpaci), radi povećanja mlečnosti. Ova tri načina uzgoja vezana su i za određen način oplođavanja. Za kozu je karakteristično da je rano sposobna za parenje, ali i da je sklona neplodnosti.

Već posle šest meseci sposobna je za oplođavanje, a parenje je sezonsko. Pari se jednom godišnje, u našim prilikama između septembra i novembra, retko i dva puta. Jarenje je u proleće, a laktacija u doba zelene trave (paše). Laktacija traje osam do deset meseci, ali može da se produži, ukoliko koza nije oplođena i do dvadeset meseci, tj. mogu da se spoje dve laktacije. Normalno je da koza ispoljava polni nagon deset do petnaest dana posle jarenja. Polni nagon traje jedan do dva dana, retko duže od toga. Ispoljava se uznemirenošću, meketanjem i traženjem jarca. Polni organi koze su nabubreli, crveni i iz njih curi bistra sluz. Ona se u takvom stanju pripušta jarcu, tj. oplodnji prirodnim parenjem ili veštačkim osemenjivanjem. Za prirodnu oplodnju može da posluži jedan jarac na osamdeset do sto koza, dok se mladom jarcu u prvoj godini pripusta određuje tridesetak koza. Ukoliko je koza ostala neoplođena, polni nagon se ponavlja posle tri nedelje. Način oplođavanja usko je povezan s načinom uzgoja. Prilikom nomadskog načina, primenjuje se tzv. divlje parenje (divlji skok). To je slobodan način parenja koza na paši – ne zna se poreklo oca, ni da li je koza ostala bremenita, ni kada će da se ojari. Međutim, to je jedini mogući način oplođavanja prilikom nomadskog odgajivanja, gde je stado od nekoliko stotina i više stalno u pokretu.

Drugi način je haremsko parenje, svojstveno manjoj grupi koza (jedan čuvar pazi na njih pedeset do sto), a s njima je samo jedan jarac koji ih sve oplođava kada se kod pojedinih koza javi polni nagon. Ovaj način je nešto bolji od prethodnog, jer se znaju roditelji, te može da se izbegne krvno srodstvo, što je nemoguće prilikom divljeg parenja. Ni u ovom slučaju se ne zna koja je koza ostala bremenita, ni kada će koja da se ojari.
Individualno parenje ili skok iz ruke vezano je za stajski način odgajivanja. Koza se tokom polnog nagona vodi određenom jarcu. Obavlja se izbor parova prema njihovim osobinama i poznati su svi podaci o potomstvu.

Foto: Pixabay

Jarenje posle godinu dana

Prilikom određivanja vremena oplođavanja nikako se ne teži suviše ranom pripuštanju. Koza bi trebalo da se ojari najranije posle navršenih godinu dana, i to samo u slučaju da je tokom pripuštanja bila normalno razvijena. Od suviše rane bremenitosti uglavnom bude više štete nego koristi. Isto je i s ranim pripuštanjem, a naročito s preteranim iskorišćavanjem mužjaka, ne samo u pogledu broja dodeljenih koza za oplođavanje, već izrazito u pogledu broja dnevnih skokova, kojih ne bi trebalo da bude više od tri dnevno kod odraslih jarčeva, a samo jedan kod mladih.
S obzirom na to da koze naginju neplodnosti, za njihovo oplođavanje neophodna je velika pažnja, jer samo ona koja se redovno jari, tj. ona koja redovno ostaje bremenita može da daje i normalnu produkciju – da bude rentabilna. Smatra se da je bremenita tek onda kada se vidi proširenje trbuha, tj. kada on postane okrugao, u drugoj polovini bremenitosti. Bremenitost traje 21 do 22 nedelje. Za to vreme se pazi da koza ne pobaci (ishrana, nega, postupak), a nekoliko dana pred jarenje joj se obezbeđuju naročita pažnja i nega. Da će uskoro da se ojari, vidi se po jako nabubrelnom vimenu i uznemirenosti, jer neprestano ustaje i leže. Porođaj počinje prvim porodnim grčevima. Koza se uglavnom jari ležeći. Najpre se pojavljuje vodenjak koji dostiže određenu veličinu, da bi potom prsnuo. Iz njega se izliva tečnost koja podmazuje izlaz jaretu i ono zatim izlazi – ako je položaj normalan, najpre izlaze prednje noge, između kojih se nalazi glava, uz napinjanje (trudove), koji se periodično javljaju sve dok se plod ne izbaci. Sve traje oko jedan do dva sata. Ukoliko ima nekoliko plodova, izbacuju se u razmacima od 15 minuta do pola sata, ako sve teče normalno. Porođaj je završen kada je izbačena posteljica, a onda se materica polako vraća u svoje normalno stanje, što traje tri do šest nedelja. Koze se lako jare, uglavnom bez ikakvih komplikacija. Kada izađe, jaretu se prekida pupčana vrpca, koja se dezinfikuje. Posle kratkog vremena, neretko nekoliko minuta posle porođaja, jare traži sisu. Drugog dana je već poprilično živahno, a posle četiri do pet dana može svuda da sledi majku. Jarići brzo rastu, te s godinu dana skoro dostižu svoj pun rast, ukoliko se dobro neguju i hrane. Težina jednodnevne jaradi kreće se između 2 i 4 kg, što zavisi od rase, pola, broja mladunaca, ishrane koze za vreme bremenitosti i dr. Koza posle porođaja se pazi i neguje nekoliko dana, jer su neke od njih u tom razdoblju slabe. Najbolje je da im se daje vodenasta hrana i postepeno seno prvih nekoliko dana, a posle se prelazi na normalnu ishranu. S obzirom na to da količina i kvalitet hrane izrazito utiču na mlečnost, u početku laktacije tome se posvećuje posebna pažnja, naročito kod koza koje se gaje stajski, jer one s dobrom ishranom mogu da daju 3 do 4 l mleka dnevno, a u odličnoj ishrani i više od 6 l.
Sa porastom jaradi rastu i njihove potrebe za hranom – već u starosti od osam do dvanaest dana počinje se s njihovim prihranjivanjem i navikavanjem na kabastu i koncentrovanu hranu. U ovom periodu, nastavlja se dalje sa selekcijom. Naročita pažnja se usmerava na dve pojave – prisustvo malih dodatnih sisa na trbuhu i rogatost. Kod ženki ne može da se zna koja od dodatih sisa luči mleko, što predstavlja problem kod muže, a mogu da prouzrokuju pojavu mastitisa. Mužjaci za koje se zna da im je otac prenosilac ove anomalije nikada se ne ostavljaju za priplod. Rogatost je nepoželjna. Mnogi odgajivači greše isključivanjem rogatih životinja iz priploda. U nastojanju da se rasvetle razlike između šutih i rogatih koza, došlo se do važnih zaključaka za odgajivače:
– šute su manje otporne;
– daju više jaradi (muških);

– jarići su lakši;
– 95 odsto neplodnih muških i ženskih grla potiču od oba šuta roditelja. Da se isključivanjem rogatosti ne bi postigla nepoželjna pojava preporučuje se da
jedan od roditelja uvek bude rogat i da se obavlja obrezrožavanje jaradi. Odabiranje koza prema izgledu, proizvodnim sposobnostima, plodnosti i dr. obavlja se prema opštim načelima kao i za ostale domaće životinje, naročito za ovce s kojima su koze u tom pogledu vrlo slične.

Ishrana

Koza se ubraja u preživare i njeno varenje hrane slično je varenju ovce. Karakteristična hraniva za kozu, kao i njene potrebe, malo se razlikuju od ovčijih. Osnovna hraniva za kozu su kabasta, koja ona odlično iskorišćava zahvaljujući građi želuca, a zatim i vrlo intenzivnom mikrobiološkom varenju u buragu.
U letnjem periodu, hrane se na paši i zelenom pašom, a ukoliko nema dovoljno zelene hrane, silažom i senom. Individualni uzgajivači mogu da koriste još i razne otpatke iz bašte, kuhinje, korov i sl. Tokom zime osnovna hraniva su seno, silaža i nešto slame, uz sočna hraniva, kao što su repa i krompir. Priplodni jarac se hrani tokom cele godine, tako da u periodu mirovanja dobija obrok kao koza u prvoj polovini gravidnosti, a u sezoni mrkanja kao koza u drugoj polovini. Pojačana ishrana jarca uoči mrkanja trebalo bi da počne na šest do osam nedelja ako je u slabijoj kondiciji, tj. na tri do četiri nedelje, ako je u dobroj.

Za period mirovanja – oko 2 do 2,5 kg sena, 1 do 1,5 kg sočne hrane i oko 0,4 do 0,6 kg koncentrata. U periodu mrkanja količina sena je oko 3 kg, a koncentrata oko 1 kg. Ovi obroci mogu da posluže kao primer za sastavljanje dnevne ishrane. Prelaz na pojačan ili smanjen obrok, kao i na druga hraniva, trebalo bi da bude postepen da bi se izbegle digestivne smetnje.

Ishrana gravidnih koza u vegetacionom periodu počinje na paši gde god je ima. Ukoliko je nema, na zelenoj paši i drugoj zelenoj hrani, kao što su otpaci iz bašta i sa njiva ili korovsko i slično bilje (proređivanje ratarskih kultura, glave i list šećerne repe). Čim nestane zelene hrane, daje se seno, zatim silaža, repa i krompir, a u prvoj polovini gravidnosti još i manje količine slame ili kukuruzovine.
U prvoj polovini gravidnosti zadržavaju se isti obroci i hraniva kao i u periodu pripreme za mrkanje (tri do četiri nedelje pre toga). Ukoliko koza nije bila pripremljena za oplodnju, neki uzgajivači povećavaju obrok za 10 do 15 odsto, već prema njenoj kondiciji i stanju gravidnosti. U drugoj polovini gravidnosti obrok se povećava za 20 do 30 odsto, jer samo tako može da se obezbedi normalan razvitak ploda i stvaranje neophodnih rezervi za narednu laktaciju. U poslednjoj četvrtini smanjuju se količine kabastih hraniva na račun koncentrata, jer u tom periodu pada najintenzvniji razvitak ploda, te bi veća količina kabaste hrane pritiskala uterus i dijafragmu. Povećan obrok ostaje sedam do deset dana pred jarenje, kada se smanjuje za četvrtinu do polovine, na račun koncentrovanih i sočnih laktogenih hraniva.
Posle jarenja koza se hrani što pravilnije i potpunije i pružaju joj se potrebni preduslovi da bi njeni nasleđeni kapaciteti za mlečnost došli do punog izražaja. Prvog dana posle jarenja, kozi se daje malo livadskog sena (lucerkino ili detelinsko), eventualno s malo guste kaše od pšeničnih mekinja (50 do 100 g),
a zatim se količina hrane postepeno povećava.

U proleće, čim krene vegetacija i kad je paša dovoljno visoka ili kada ima druge zelene hrane, koza se postepeno privikava na tu hranu koja je ekonomičnija, a uz to doprinosi boljem zdravlju, te povoljno deluje na sekreciju mleka. Prve dve-tri nedelje osnovna hrana jareta je majčino mleko. Ono sadrži sve potrebne hranljive materije u lako svarljivom obliku, a ima i visoku biološku vrednost. Naročito je važno prvo mleko, tzv. mlezivo ili kolostrum. Ono ima vanrednu hranljivu vrednost i blago laksativno dejstvo, a i obezbeđuje jaretu pasivni imunitet prvih deset do četrnaest dana, protiv crevnih bolesti.

Jarad može da se odgaja u mlečnom periodu sisanjem ili napajanjem. Svuda gde mogu
da se obezbede neophodni zoohigijenski uslovi i gde se koze drže radi mleka, na
mestu je napajanje. Ako se jarad odgaja sisanjem, drži se ili stalno s kozama ili se odvaja i pušta da sisa više puta dnevno u određeno vreme. Radi dobijanja više konzumnog mleka, bolje je da se jare odvoji od koze odmah prvog dana. Prvih nedelju dana pušta se da sisa pet-šest puta, sledećih nedelju dana oko četiri puta dnevno, a zatim po tri puta.
Prilikom odgajivanja napajanjem, broj dnevnih porcija je isti kao i u slučaju sisanja. Prvog dana jare dobija tokom svakog napajanja do 100 g (1 decilitar) ili ukupno do 0,5 kg mleka. Drugog dana ukupna dnevna količina mleka povećava se na 700 g (oko 1,5 dl po porciji), a trećeg može da iznosi oko 800 g. Ova poslednja količina ostaje sve do kraja prve nedelje. Posle nedelju dana, sve do navršene četvrte nedelje, jare dnevno dobijaoko 1 do 1,2 kg mleka. Ukoliko se nastoji da se dobije krupnije jare ili ukusnije meso, dnevna količina može da se poveća i do 2 kg. Napaja se iz kofe ili cuclom.

Pravljenje zapata

Mini-farme čija je osnovna delatnost kozarska proizvodnja ne bi trebalo da imaju manje od 250 grla, mada su današnje evropske preporuke da porodične mini-farme nemaju više od 150 grla. Za ekonomski isplativu proizvodnju minimalan broj grla ne bi smeo da bude ispod 100 Pre nego što odgajivač počne da gaji koze, mora jasno da definiše cilj gajenja. U zavisnosti od toga da li će se koze gajiti samo za proizvodnju mleka i dodatno mesa, ili će se i organizovati i odgajivanje priplodnog podmlatka, zavisiće i primenjena tehnologija gajenja.
Budući zapat koza može da se gaji u krajnje ekstenzivnim do vrlo intenzivnih uslova. Pre nego što se odabere određeni sistem držanja životinja trebalo bi da se napravi precizna finansijska računica o neophodnim ulaganjima i dobiti koja bi odgovarala uloženim sredstvima i bila odgovarajuća odgajivačkim uslovima.
Što je veći broj koza na farmi i uslovi gajenja moraju biti intenzivniji, jer samo na taj način može da se obezbedi ekonomski isplativa proizvodnja. Kao i druge vrste preživara, i koze mogu da se drže isključivo u staji, kombinovano u staji i na paši, i samo na paši. Izbor za jedan od sistema držanja zavisi od brojnih faktora, a pre svega od rase, klimatskih uslova, radne snage, raspoloživih zemljišnih površina i veličine zapata.
Selekcija ili odabiranje roditelja predstavlja jedan od osnovnih zootehničkih postupaka koji je od izuzetne važnosti za uspešnu kozarsku proizvodnju. Zasniva se na tome da se za priplod odaberu najbolji roditeljski parovi, s obzirom na ispoljenost njihovih proizvodnih osobina i njihovo poreklo. Osnovni cilj selekcije je da svaka naredna generacija potomaka bude bolja u ispoljavanju proizvodnih i reproduktivnih osobina od generacije svojih roditelja. Da bi odgajivač mogao da primeni neki od selekcijskih postupaka, neophodno je da se prethodno ispune određeni uslovi u pogledu vođenja matične evidencije i izvođenja kontrole proizvodnih sposobnosti koza. Do optimalne veličine zapata odgajivač može da dođe na dva načina: od manjeg stada ka većem i nabavkom celokupnog stada.
Nabavkom manjeg broja kvalitetnih priplodnih koza kroz nekoliko generacija, od već postojećeg broja životinja moguće je obrazovanje optimalne veličine zapata zadovoljavajuće genetske strukture. Ako se odgajivač opredeli za to da postepeno povećava veličinu svog zapata, mora da vodi računa o tome da je istovremeno s uvećanjem zapata, neophodno i odgovarajuće unapređenje zootehničkih uslova gajenja, a pre svega smeštajnih i hranidbenih kapaciteta.
Takođe, ono o čemu treba razmišljati pre nego što se započne uvećanje zapata jeste plasman novostvorene količine proizvoda, a pre svega mleka, kao i plasman većeg broja jaradi. Ako je početni zapat dobrog kvaliteta, odgajivač ima velike šanse da pravilnom selekcijom i reprodukcijom dobije potomstvo koje će se odlikovati, ako ne boljim, onda barem istim proizvodnim i reproduktivnim osobinama kao roditelji.
S druge strane, početak s relativno manjim brojem životinja, uz postepeno povećanje veličine zapata može da se preporuči onim odgajivačima koji nemaju mnogo iskustva u gajenju koza, radi sticanja neophodnog znanja koje će im biti potrebno kada povećaju broj životinja koje gaje.
Nabavka celokupnog stada odjednom zahteva veća početna ulaganja, od samog početka intenzivno organizovanu proizvodnju i siguran plasman proizvoda. Ako odgajivač gaji 200 plotkinja jedne visokoproizvodne rase koza (npr. alpina ili sanska rasa), i ako se svih 200 koza pari ili osemeni tokom sezone parenja, bremenitih ili sjarenih koza posle parenja ostaje oko 95 odsto ili oko 190 koza.
Ako je prosečna stopa bližnjenja kod plemenitih rasa oko 1,8, to znači da na kraju sezone jarenja može da se očekuje oko 342 jareta. Uz prirodan odnos polova „pola:pola”, može da se očekuje približno jednak broj muške i ženske jaradi (171:171). Od tog broja za zamenu u vlastitom zapatu ostavlja se 20 do 25 odsto najkvalitetnijih mladih ženskih grla, tj. oko 43 mlade kozice, dok se ostala jarad, i muška i ženska, prodaje ili kao priplodna grla drugim odgajivačima ili kao tovna. Osim toga, za 200 koza neophodno je da se raspolaže i sa osam jarčeva od kojih bi tri bila tzv. jarčevi probači, a pet za priplod.

Neophodna koncentrovana hrana

Prihranjivanje jaradi počinje u dobi od dve do tri nedelje. U tu svrhu u početku se
daju koncentrovana hraniva i kvalitetno seno, a kasnije (posle četiri nedelje)
može da se daje zelena hrana ili se puštaju na pašu. Prelaz na zelenu pašu mora
da bude postepen, da bi se izbegle digestivne smetnje, koje mogu da izazovu zastoj u
porastu, a i da budu osnov za druga oboljenja, čak i za uginuće.
Sa osam nedelja jarad se postepeno zalučuje. Ukoliko je jare nešto lošije
kondicije i slabije razvijeno, zalučuje se kasnije. Zalučena jarad dobijaju 100 do
300 g koncentrata dnevno, a kabaste hrane po volji.

Tamo gde se drži veći broj koza na paši, postupak je isti ili sličan postupku s
ovcama. Na veštačkim pašnjacima i pri većem broju koza može da se upotrebi
rotacioni sistem, a da bi se uštedelo na radnoj snazi, korisne su električne

ograde. Individualni uzgajivači, koji imaju mali broj koza, mogu da ih napasuju iz
ruke duž puteva, železničkih pruga, ograda itd. ili oko kočića za koji je koza
vezana dužim konopcem.

Rase

Danas u svetu ima mnogo rasa, koje za svaku zemlju imaju naročito značenje.
Najviše koza ima u Indiji (oko pedeset pet miliona), a u Evropi je najznačajnija
Švajcarska, kao zemlja odličnog kozarstva. Ova zemlja dala je nekoliko rasa, od
kojih je svakako najznačajnija tzv. sanska koza, danas najrasprostranjenija od svih
kao meliorator, a svakako najvažnija rasa u Evropi.
Sanska koza nastala je sistematskom selekcijom i pravilnim odgajivanjem u
kantonu Bern, u dolinama reka Sime i Sane (po kojoj je i dobila ime), a to je
visoravan od 1.000 do 2.100 metara nadmorske visine, obilne alpske paše i
relativno vrlo povoljnih uslova za gajenje. Koza sanske rase je prilično visoka,
živahna, veoma dobre mlečnosti. Glava je srednje dužine, ravnog profila. Oba
pola su šuta. Vrat je dugačak i tanak, s minđušama. Trup je dugačak, ali uzan.
Grudi su uzane, ali razvijene po dubini. Leđa, slabine, sapi i butovi slabo su
muskulozni. Leđna linija je ravna, a sapi oborene. Noge su suve, jake i tanke.
Visina grebena je od 70 do 90 centimetara. Koze su teške 40 do 60 kg, a jarčevi i
više od 80 kg. Boja je bela, s žutim odsjajem, a dlaka kratka i glatka kod koza, dok
jarčevi imaju duže dlake na grudnom delu i po grebenu. Jarčevi imaju izraženu
bradu, dok je ona kod koza mala, te je skoro i nemaju.
Plodnost sanske koze je vrlo dobra – daje dva jareta, ali i tri i četiri. Prosečna
mlečnost ove koze u Švajcarskoj 1962. godine iznosila je 654 kg mleka sa 3,47
odsto masti u laktacionom periodu od 270 dana. Znatan broj grla daje više od
1.000 kg mleka, a rekordi prelaze 2.500 kg mleka godišnje. Godine 1961. postignut
je rekord sanske koze u Švajcarskoj – 1.430 kg mleka sa 3,9 odsto masti za 329 dana
muže. U Velikoj Britaniji rekord je 2.855 l mleka za 365 dana, a u SAD 1.885 kg
mleka za 278 dana laktacije. U Izraelu je prosečna mlečnost umatičenih koza 1960. bila 1.035 kg mleka, a rekord 2.293 kg mleka za 277 dana laktacije, sa 2,8 do
3,4 odsto masti (sa 55 kg mlečne masti). Najveća dnevna količina mleka je 10,75 kg.
S obzirom na izraženu mlečnost, ova rasa je izvožena u razne zemlje sveta, od
Amerike do Japana i od bivšeg Sovjetskog Saveza do Izraela, te su na njenoj
osnovi stvoreni tipovi sanske koze u tim zemljama. Ova rasa je sklona raznim
oboljenjima, zbog čega nije svugde i odmah uspela, naročito ako dođe u slabe uslove
uzgoja. Pored osetljivosti, karakteristično samo za ovu rasu je da je odnos polova
nejednak – otprilike dve trećine muških prema jednoj trećini ženskih grla, uz
vrlo veliki procenat hermafroditizma (oko 8 odsto), što se dovodi u vezu s
njihovom šutošću.
Francuska alpska koza (alpina) potiče iz francuskih Alpa, a odatle se
proširila u mnoge zemlje sveta. Kod stvaranja ove rase korišćena je dugogodišnja
selekcija na visoku proizvodnju mleka, zbog čega spada među najmlečnije rase. Na
prvi pogled, neodoljivo liči na jelena. Ima živahne oči, uši su uspravne, a nos
je obično plav. Za razliku od sanskih i togenburških koza, francuska alpska ima
širok dijapazon boja i obeležja, koje zbog toga imaju francuska imena: Con Blanc,
bele grudi i crne zadnje delove tela, s crnim ili sivim oznakama na glavi; Con
Clair, ista kao Con Blanc, osim što je grudni deo žutomrk, ili boja šafrana;
Chamoisee, crnkasto ili mrko telo, s crnim papcima i nogama, crnom leđnom
linijom i često crnim licem; Con Noir, suprotno od Con Blanc, s crnim grudima
a belim zadnjim delom tela, Sundgan, crne boje, s togendburškim obeležjima;
Pied, šarena.
Francuska alpska koza je krupna životinja i grublje je građe. Visina grebena
ženskih grla je 70 do 80 cm, a muških 90 do 100 cm. Dužina trupa iznosi 80 do 90
cm kod ženskih, a 100 cm kod muških grla. Prosečna težina koza je 60 do 80 kg, a
jarčeva 80 do 100 kg.
Predstavlja najrasprostranjeniju rasu koza u Francuskoj, jer čini 70 odsto
ukupnog broja koza u ovoj zemlji. Oko 70 odsto koza francuske alpske rase nalazi
se pod kontrolom mlečnosti u Francuskoj. Mlečnost ove rase iznosi 500 do 800 l u toku jedne laktacije koja traje oko 280 dana. Rekorderke proizvode i više od 900 l u toku godine.

Životinje oba pola su sa ili bez rogova. Francuska alpska koza je izvožena, i još uvek se izvozi u mnogo zemlje sveta, kao i u našu zemlju.
Naša zemlja je nekad bila poznata po svojoj domaćoj primitivnoj kozi koja je bila
uglavnom čuvena po svim našim planinskim i karstnim predelima. Uz nju se u
malom broju nalazila i sanska koza, koja je posle Prvog svetskog rata uvožena radi
popravke domaće koze i koja je s domaćom davala vrlo dobre meleze. Domaća brdska
koza pripada grupi primitivnih balkanskih koza, koje vode poreklo od Capr
prisca. Albanija, Grčka i Bugarska gaje ovu kozu i danas. Gaji se pod najtežim
uslovima, tj. nalazi se tamo gde druge domaće životinje ne mogu da pronađu
dovoljno hrane za svoje održanje. Domaća brdska koza je mala, laka i vrlo živahna
rasa, otporna na oskudne uslove gajenja, u kojima se jedino i nalazi, brsteći ili
pasući po planinskim terenima, uglavnom zajedno s ovcama ili gajena sama ili u
nekoliko primeraka na karstu, dok je u okolini gradova uglavnom gajena sanska
koza ili njeni melezi. Vižljasta je i vrlo temperamentna. Vime joj je slabo
razvijeno, malo i pokriveno nešto grubljim dlakama, što je u vezi s prilično
slabom mlečnošću. Visina grebena varira prema uslovima odgajivanja, ali se
uglavnom kreće između 60 i 80 cm, retko i više. U vezi s time je i težina, koja je
kod koza između 25 i 45 kg, a kod jarčeva 35 do 70 kg. Jarad je po rođenju teška oko
2,5 do 3 kg, a po odbijanju (sa dva meseca starosti) oko 10 kg. Celo telo (osim
njuške, papaka i donjeg dela repa) obraslo je dlakom (kostret), koja je gusta, gruba i
dugačka (izuzev na glavi i po nogama, gde je kratka). Kod jarčeva je često između
rogova dugačka, čineći kao neki perčin, koji pokriva dobar deo čela. Dlaka se
obično šiša, te se po kozi dobija prosečno 300 do 400 g dlake, a od jarčeva i po 1
kg. Boja dlake je različita, najčešće crvenkasta ili siva, ali i crna i kestenjasta
i mrka i šarena, a najređe je bela. Neki sojevi imaju kraću dlaku.
Domaća koza je snažne konstitucije, skromna u ishrani, čvrsta i otporna, a vrlo
dobro podnosi suvoću i toplotu. Spretna je po vrletima, odlično hoda i nije
nikakav probirač hrane, ali ipak najviše voli da brsti razno šumsko drveće i
šiblje, zbog čega je bila jako podesna za nekadašnje nomadsko i polunomadsko
gajenje,te je bila i velika štetočina šuma.

U bivšu Jugoslaviju uvožene su švajcarske rase koza radi oplemenjivanja naše
domaće koze. Od tih rasa najviše je značaja imala sanska koza, čiji su melezi s
domaćom kozom pokazali veću mlečnost, veću plodnost i nešto veću živu meru.
Prosečna mlečnost meleza iznosila je 508 kg mleka u laktaciji od 257 dana.
Ovoliko povećanje išlo je u prilog meleženju, ali je tome uzrok svakako i bolja
ishrana dobijenih potomaka, koji su obično gajeni u malom broju u domaćinstvu.
Ovakvi melezi, gajeni privezani uz kolac, kao jedno ili dva grla, pokazali su se
vrlo dobri za radnike u okolini velikih gradova, gde se koza takođe često gaji kao
„krava siromaha”.
Domaća bela koza je nastala kao rezultat ukrštanja balkanskih koza nižih
područja s jarčevima sanske koze. To su melezi s vrlo različitim nivoom
proizvodnje i jako neujednačene boje i spoljašnjosti. Celo telo im je dobro
obraslo dugom dlakom, a ima i veliki broj grla koja su obrasla kratkom dlakom.
Boja dlake nije ustaljena rasna odlika, tako da ona može da bude bela, crna, smeđa,
a ima čak i šarenih grla. Takođe, proizvodna svojstva nisu ustaljena kod ove rase
koza.
Domaća bela koza ima slabu telesnu konformaciju. Ima visoke noge, dobro
izražene zglobove i čvrste papke. Životinje su sposobne za duga pešačenja u
potrazi za hranom čak i po najlošijim terenima. Vime je različitog oblika i
bolje razvijeno nego kod balkanske koze. Odrasle koze su u proseku teške oko 40 kg,
a jarčevi oko 50 kg i više, što zavisi od uslova držanja.
Domaća bela koza u poređenju s balkanskom rasom ima znatno bolje izraženu
sposobnost za proizvodnju mleka. U poboljšanim uslovima spoljne sredine,
prosečna godišnja proizvodnja mleka kod domaće bele koze se kreće od 100 do 200
l, čak i više, što zavisi od uslova držanja.
Od 100 koza u toku godine se dobije 180 jaradi u proseku. Na ovu rasu otpada
najveći procenat koza koje se danas gaje u našoj zemlji. U poslednje vreme ulagani
su određeni napori u poboljšanje životne performanse ove rase, a takođe i
ukrštanja (najčešče sa sanskom rasom) radi proizvodnje produktivnijih meleza.

M. Volčević