Три фотографије аустроугарског официра сасвим случајно разоткриле су причу о животу жена на селу у Шумадији, које су за време Великог рата испредале свилен конац. Било је познато да су се у Србији половином 19. и почетком 20. века гајиле свилене бубе, али како су сеоске жене то радиле и за шта им свилен конац служио, не постоји много података.
Тек сто година касније пронађене су фотографије аустроугарског официра чешког порекла Витезслава Кнејфла, настале 1918. године на Руднику. Оне су откриле како су жене у рудничком крају током Првог светског рата испредале свилене нити, а свилене бубе гајили тадашњи земљорадници, хранећи их дудовим лишћем. Једна од њих – Ката Недељковић с Рудника, препозната је на старим фотографијама.
Од једног лептира два километра свиле
Свилена буба- Bombyx mori је лептир из породице свилаца. Познат је по томе што се његова гусеница закукуљи у чауру, коју исплете од врло танког (10 до 20 микрона) непрекинутог свиленог влакна, дужине до 2 километра. Гусеница свилене бубе храни се дудовим листом. Најближи сродник дудовог свилца је дивљи свилац, али његова влакна имају грубљу, тврђу структуру и смеђе су боје. Дивљи свилац живи и храни се на храстовом дрвету, по Индији, Кини и Јапану. Блиски сродници дудовог свилца су и лептири – ноћна паунчад, амерички свилац и поједине врсте мољаца.
Колекционар открива историју
– О производњи свилене бубе кроз историју у варошици Рудник скоро нико ништа није знао, док нисам на интернету од колекционара почео да купујем фотографије. На једној од њих била је жена која испреда свилен конац, а аутор је нашу варошицу означио као место настанка фотографије. Том куповином почело је да се одмотава занимљиво клупко сећања – прича Момчило Пауновић из Рудника.
Испоставило се да је Пауновић купио фотографије Витезслава Кнејфла, аустроугарског официра. Он је био срески командант на Руднику за време окупације у Великом рату. Иако је званично тада био окупатор, његове фотографије сведоче о томе да је на скрајнутом Руднику био више хроничар времена, него војник. Фотоапаратом је овековечио многе тренутке, који су нам сада значајни за тумачење тог времена. Причу о фотографијама испричао је Пауновић рођаки из Чешке, она је обавестила новинаре, а само сат након емитовања репортаже на њиховој телевизији јавила се унука Витезслава Кнејфла…
Гошћа из Чешке донела је на Рудник мноштво фотографија свог деде, а међу њима и још неколико, на којима се виде жене које преду свилу на Руднику. Фотографије су уједно објасниле и откуд још увек много стабла дуда у овим крајевима. На појединим деоницама, на .старом путу од Тополе до Горњег Милановца, расту читави дрвореди дудова.
Жена хајдук и мајстор свиленог конца
На фотографијама се види да су сликане у истој просторији. Ту је и шипка с канурама. Очигледно је да су се чауре свилене бубе стављале у млаку воду у лавору, вероватно да набубре и отпусте нити. Слике откривају нешто што до сада није било познато – ко су биле жене које су преле свилен конац и како су то радиле.
– Нашао сам у матичним књигама ко је била Ката Недељковић, чије име је било уписано на фотографији – каже Момчило Пауновић, данас управник Музеја на Руднику. – Рођена је 22. новембра 1880. године од оца Милана и мајке Јованке, није се удавала, пушила је муштиклу, а носила је и надимак „жена хајдук“. Ката је имала 37 година када је настала фотографија и већ је била искусна преља. И није била једина, јер постоје три фотографије са женама које су се бавиле овим послом.
Пауновић је раније наишао на податак у књизи о оближњем селу Јарменовци, коју је написала Србница Кнежевић 1956. године, да се гајила свилена буба у подрудничким селима. Када је 2015. године на онлајн аукцији купио фотографије, коцкице су се сложиле. Остало је непознато ко је и када тачно донео свилене бубе на Рудник и колика је била производња и откуп, с обзиром на то да је у то време беснео Први светски рат.
Миленијумска тајна Кинеза
Становници Кине у строгој тајности чували су начин производње свиле око једног миленијума. Према појединим историјским изворима, технику прераде сирове свиле измислила је Си Линг Чи, супруга Жутог императора Хуанг Тија, око 2700. године пре нове ере. Наводно је чаура свилене бубе упала у њену шољицу чаја, а када ју је извадила, открила је нити невероватног квалитета.
Свила је разлог и развоја великог трговачког пута, Пута свиле, који је брже спајао удаљене цивилизације. Производња свиле у другим деловима планете омогућена је тек 552. наше ере, и то након што су два монаха однела јајашца свилене бубе византијском цару Јустинијану, скривена у бамбусовом штапу.
Свила је природно текстилно влакно које се добија од чауре свилене бубе. Током треће фазе развоја млада свилена буба из пљувачних жлезда кроз уста лучи фиброин, протеин који је у течном, лепљивом стању. Када дође у контакт с ваздухом, овај протеин прелази у тврдо стање. Потом, свилена буба лучи серицин, који се везује с фиброином и на тај начин се стварају свилене нити. Како свилене нити не би биле уништене излегањем из чауре, она се смешта или у кључалу воду или се окружује врелим ваздухом, који убије свилену бубу. Свилене нити у овом стадијуму су сирове и тек касније се на различите начине обрађују. Сваке године, у индустрији свиле „страда“ око 10 милијарди чаура свилене бубе. Научници раде на новој методи која би омогућила издвајање нити сирове свиле, а да се не убијају гусенице. Јер, када је гусеница повређена, она улази у фазу инкубације и регенерације. Један од начина је и убризгавање хемијских материја, како би се опоравила након што се из чауре извуку свилене нити.
Свиленим нитима украшавале ношње и спремале мираз
Претпоставља се да су Шумадинци свилене бубе гајили успутно и нехајно, ко год је имао дуд у дворишту. Предавали су већи део у откупне станице, а један део задржавали су за себе. Од њих су жене правиле свилене нити. Домаћице су их називале свилен конац, а употребљавале су га за ткање свиленог платна, за зобнице и торбице, за израду одеће или украшавање народне ношње.
– Свилен конац је могао и да се обоји, а занимљиво је да боја никад није могла да избледи. Чауре су стављале у топлу воду и после десетак минута вретеном су мешале по расквашеним чаурама. Тако су се око вретена омотавале нити, а жене су их спајале у једну и правиле кануре и клупка. Потом су ткале и везле одећу и спремале мираз – каже Пауновић.
Овај непознати део историје и живота људи с Рудника представљен је прошле године на изложбама у Народној библиотеци у Крагујевцу и у Музеју на Руднику. Аутор Момчило Пауновић каже да је било право надахнуће трагати за невероватним причама из прошлости и документима о давно заборављеној делатности наших жена, чији је ручни рад био подједнако инспиративан како и данас.
Постоје тек бледи подаци о томе да се свилена буба у овом крају гајила до шездесетих година прошлог века. Познато је да је Југославија уочи Другог светског рата била пета у свету по производњи свиле. Онда је предност дата вештачким материјалима. Дудови су посечени, скупе машине за фабричку обраду свилене бубе уништене и тако је угашена индустријска грана од које су живеле многе породице.
Б. Ненковић
Добро јутро број 577 – Мај 2020.
