Мада није сезона шишања оваца, Мирослав Казимир из Жабља не зна у чији ће тор пре отићи, јер позиве од власника стада прима свакодневно и у овим зимским данима.
Некада се знало да се овце шишају с пролеће и да сезона стриже траје у мају и јуну. Сада су прилике у погледу узгоја оваца другачије, животиње се шишају два пута годишње, а стада не иду на испашу већ током целе године се хране у затвореном простору.
Како су се прилике измениле у погледу одгоја, тако је и потражња за људима који шишају овце постала већа. Занимање је постало тражено, али је мало људи спремно, а и обучено да скида овцама вуну.
– За посао треба љубав према овцама – каже Мирослав Казимир. – Сада се, уместо обичних маказа, корисити електрична машиница, па посао иде брже, а може да буде још и бржи уз праву професионалну машину за шишање.
Мада домаћи овчари имају пуно замерке како се држава понаша према сточарству, „бербере“ проблеми не дотичу
– Посла има напретек, па је тешко одговорити на позиве свих овчара. Они то знају и унапред зову, па тако правим план да се нико не одбије – наводи Казимир и каже да има екипу од троје-четворо људи, који са њим обилазе целу Војводину, па и шире. Додаје и да посао није тежак ни захтеван. У зависности од спретности, једна овца се може ошишати за два до пет минута и зарадити два евра. Казимир прича да је посао заволео још као дечак, јер је у породици било оваца, па је уз оца научио да шиша овце. Када је одрастао, бавио се другим послом, а од пре две године се вратио дечачкој љубави и озбиљно почео да се бави шиишањем оваца, што му је сада, каже, основно занимање. Од овог посла може се пристојно живети, па прича како се спрема да купи и професионалну машину.
По речима Мирослава Казимира, домаће овчарство се добро развија, јер има доста фарми које имају по више хиљада грла. – Најбоља муштерија ми је трговац из Бачког Јарка, који годишње по више пута извози мушке јагањце за Израел, па пре него што се стадо укрца, на хиљаде оваца треба ошишати.
Спомиње како је његова екипа прошле године скинула вуну са 9.000 оваца, а да ће ове, гледајући по позивима, сигурно ошишати 15.000 оваца.
–Тражени смо и за нас се прочуло, идемо чак до Батајнице и још даље од Београда, јер свега три до четири групе људи у Србији се још баве овим послом – наводи Казимир.
Наш саговорник спомиње да га у послу највише погађа што се вуна баца. У време када је био дете, пре неколико деценија, од овце се јело месо, пило млеко, а вуна продавала и штрикале чарапе, капе, џемпери… Сада се само једе месо и то младо, јагњетима, а млеко ретко ко пије.
– Од једног шишања стада оваца могао се добити тепих у фабрици “Пролетер” у Зрењанину, а сада се само бела вуна чува, али нема откупљивача, па тако нема ни цену. Килограм вуне вреди од 20 до 30 динара, што није довољно да се плати шишање једне овце.
Извор: Дневник
Фото: Freeimages
