Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ U DOMAĆINSTVU MINIĆA SVAKA BOCA IMA SVOJU PRIČU

U DOMAĆINSTVU MINIĆA SVAKA BOCA IMA SVOJU PRIČU

Историја се и ракијом пише

617

Šta ostaviti potomcima, kako se odužiti precima? Ta pitanja muče mnoge domaćine na ovim prostorima. A neki od njih sigurno imaju vrednosti koje samo treba posložiti i priču o njima ispričati. Postoje mesta u Srbiji koja se možda lakonski shvataju, a koja su slojevito vredna. Svaka boca ili bure mogu da posvedoče o čitavoj maloj istoriji, ne jednog čoveka ili porodice, već čitavog kraja, načina života, vođenja ekonomije, porodice…

Vodimo vas na značajna mesta, svojevrsne muzejske postavke, koje govore o periodu između dva svetska rata i posleratnom vremenu. Zajedničko im je da su, na prvi pogled, sačuvana slučajno ili zahvaljujući sposobnosti pojedinaca, ali iza jednog i drugog je ogroman rad, trud i znanje čitavih generacija.

Muzej rakije majci u čast

Pitanja kako se odužiti precima, a šta ostaviti potomcima – novac ili vrednost, dugo su mučila i Stanimira Caneta Minića iz sela Donja Trepča kod Čačka. Njegov izbor bilo je ovo drugo. U njegovoj porodici generacije su od svih poslova, najbolje pekle rakiju. Tako je i bilo logično da Stanimir osnuje Muzej rakije. Osmislio ga je i pravio decenijama. Ova muzejska postavka jedinstvena na Balkanu, a možda i u svetu, njegov je omaž jednom od najstarijih tradicionalnih proizvoda u Srbiji, kao i njegovoj porodici, čiji rodoslov seže do 1750. godine.

-Svi su se bavili pečenjem rakije. U mojoj kolekciji ima ukupno 77 uzoraka, a najstariji balon šljivovice je iz 1941. godine. U porodičnom podrumu dugo se čuvala rakija koju je moja majka pekla za vreme rata. Oca je Drugi svetski rat zatekao u vojsci. Ostao je dugo, a majka je svake godine u to ratno doba sama pekla rakiju, baš kao da je njen domaćin kod kuće. Nije htela da zapusti kuću i poslove. Borila se sama, kako je znala i umela. Iz poštovanja prema tom njenom činu sam i osnovao muzej. Najstarija rakija je upravo majčina šljivovica iz 1941. godine, i ona za mene ima posebnu težinu i lepotu – priča nam Stanimir Minić, koji i sam proizvodi rakiju.

A taj balon o kome priča sa posebnim pijetetom, bio je sakriven tokom rata kod izvesne baba Pere u komšiluku. Kada su se vojske povukle i proglašen je mir, Minići su otišli po svoju rakiju. Ali, u balonu je falila polovina.

-Ona se klela da nije istakala, nego samo, pričala je, ponekad je na kudelju uzimala da razgali dušu. Sačuvano je pola balona. Sakupljeni su i baloni sve do ’45. godine. Primerke iz godina koje nisam imao sam dokupljivao i tako sve do prošle godine na policama mog muzeja nakupilo se 77 uzoraka – priča naš sagovornik.

Baloni s posvetom

Neobičan i po svemu jedinstven muzej posvećen rakiji smešten je u Minićevom idiličnom dvorištu, u adaptiranoj kačari u selu Donja Trepča, na 14. kilometru od Čačka na putu ka Atomskoj banji. Ovaj nekadašnji građevinac je muzejsku postavku strpljivo počeo da pravi pre više od pola veka. Uzorci rakije smešteni su u autentičnim balonima i uredno su obeleženi da bi se znalo iz koje godine potiču. Svaka rakija posvećena je nekom u njegovoj porodici ili ličnosti za koju je on procenio da to zaslužuje. Jednu je čak posvetio aktuelnom gradonačelniku Čačka.
Minić ima u svom muzeju svoja pravila koja poštuje kao zapovest. Iz svake godine sačuva 50 litara rakije, a dozvoljeno je da se „odvadi“ samo jedna flaša.

-Hteli mi to da priznamo ili ne, Srbija je zemlja rakije. Njom se nazdravlja, uz nju se slavi, njom se leči. I to ne bilo kakvom, već onom od šljive, dunje, kruške takiše, kruške vilijamovke, drenjine, trnjine, kajsije, breskve, vinogradske šeptelije, trešnje, višnje, dinje. Učeniji od mene kažu da se početak proizvodnje rakije vezuje za 13. i 14. vek, ali u Srbiji je ta proizvodnja znatnije povećana tek u 19. veku. Ovo je kvalitetna zemlja u kojoj stablo šljive raste dobro i obilato rađa, ali nije manja zasluga ni dobrih starih recepata po kojima se odvajkada rakija peče – dodaje Minić.

Odužio se i precima i potomcima

Rakije iz muzeja Minića probali su mnogi vrsni tehnolozi, ambasadori i poznate ličnosti. Na tronošcima ispred muzeja sedeli su i degustirali je Konuzin, Zdravko Čolić i još mnogi viđeniji i poznati. O njenoj vrednosti izjašnjavali su se i stručnjaci, poput jednog nemačkog eksperta koji je osnivaču muzeja poručio da se ne mora brinuti koju će materijalnu vrednost ostaviti svojim potomcima.
Sličnog mišljenja bio je i Cane Minić, ali njegov motiv bio je potpuno drugačiji.

-Smatrao sam da naslednicima ne treba ostaviti novac. On se potroši, a ako im ostavim ovako nešto, uvek će imati vrednost na koju mogu da računaju. Jedan od poznatih gostiju mi reče da je većini san da svojima ostave stan „u krugu dvojke“ u Beogradu. Moja postavka nadmašuje ostavštinu te vrste. S druge strane, smatram da čovek ne treba da proživi život a da ne ostavi trag – kaže Minić.

Ovo je bio njegov način da ostavi trag i da se oduži i precima i potomcima sa ove strane planine Vujan.