Ехинацеа је незаобилазна биљка у фитофармацији, која се најчешће користи за јачање имунитета. Може да се гаји и на нашем поднебљу. Размножава се из семена или корена. Март је право време за сетву или дељење бокора већ постојеће биљке.
Семе ехинацее треба прво да одстоји у води. Оцедити семенке на убрусу и посејати их у саксије на дубину од једног центиметра. Саксија треба да буде на осветљеном и топлом месту, уз редовно заливање. Када биљка проклија и формира два до три листа, треба је пресадити у башту. Изданци ничу за око месец ипо дана.
Ехинацеа је вишегодишња је биљка, због чега треба плански одабрати њено стално место у дворишту.
– Воли сунце и добро подноси сушу, али док се не прими потребно јој је редовно заливање. Може да нарасте метар у висину. Занимљиво је да у првој години не цвета, већ само формира мањи бокор. У другој години појављују се предивни пурпурно-љубичасти цветови, мада има и белих варијанти ехинацее. Биљка је изузетно медоносна, па је пчеле редовно посећују. Цвета од јуна до почетка јесени – каже Живојин Антић, органски баштован и повртар из Ћуприје, који је годинама гаји.
Ехинацеа је отпорна на измрзавање. Надземни део зими одумире, али на пролеће из корена расту нови изданци.
– Да би била раскошна на годину-две треба поделити корен. Ко већ има ехинацеу у пролеће треба да обави овај посао, а размножава се и резницама. Има разгранат коренов систем из кога се сваке године развија већи број надземних изданака – додаје Антић.
Гаји се подједнако успешно у свим областима, где има довољно сунца и топлоте. Одговарају јој скоро сва земљишта, али највише воли песковито тло и иловачу. Осим што је декоративна и медоносна, узгаја се и због лековитих својстава. Цветови и листови садрже корисне материје за јачање имунитета, јер у свом саставу садрже већи проценат полисахарида. Дејство биљке је антисептично и антивирусно.
Помаже у зарастању рана и лечењу екцема, херпеса и псоријазе, а користи се свежа или сува. Од ње могу да се праве тинктуре, капи и сирупи. Превентивно се употребљава за спречавање грипа и инфекција. Позната још и под именом рудбекија и припада породици главичока, у којој је и бела рада.
Текст: Биљана Ненковић
