Пољопривредно- ветеринарска школа из Рековца била је домаћин Прве регионалне смотре пољопривредних школа и на једном месту окупила сродне школе из Србије, Северне Македоније, Хрватске и Републике Српске. Циљ окупљања је био да ученици и професори пољопривредних школа покажу у чему су најуспешнији на својим економијама и у образовању, као и који су им проблеми заједнички и како да их реше.
„Разменићемо искуства и идеје о напредовању у образовању и васпитању. Проблем наше школе у Рековцу дуго је био како да привучемо већи број ученика, али га полако решавамо“, рекао је Љубиша Стефановић, директор Пољопривредно- ветеринарске школе у Рековцу.
Осим ученика и професора из Свилајнца, Вршца, Прокупља, Краљева, Алексинца, Александровца, Шапца, Пирота и других градова Србије, своју презентацију имали су ђаци из Скопља, Чаковца, Бијељине и Бедековчине.
„Постојимо од 1950. године и покушавамо на најбољи начин да образујемо 1 000 ученика. Поседујемо економију од 104 хектара, фарму говеда од 30 грла и четири пластеника, где наши ученици обављају практичну наставу. Имамо и прерађивачке капацитете, мини пекару и млекару“, рекао је Зоран Деспотовић, директор Пољопривредне школе из Бијељине.
На смотри се представила и Пољопривредна школа из Вршца, а ученик четврте године Вељко Омчикус каже да њихова школа има слоган: Школа за све, топ зар не!
„Ранијих су школу уписивали само они чији родитељи живе на селу и обрађују земљу. У последње време све више деце из града похађа пољопривредна занимања и на економији обављају практичну наставу. Наша школа пружа могућност да, ученик редовно похађа за пољопривредног техничара, а ванредно за ветеринарског. Тако смо на крају школовања обучени за два занимања“, каже Омчикус.
Росана Младеновска професор у школи из Скопља, која је основана 1964. године, каже да ученици њихове школе на својој економији праве мед, зачине, гаје лековито биље, качкаваљ и чувени македонски ајвар.
„У наш ајвар стављамо само печене паприке и плави патлиџан и у томе је једина тајна“, открива Младеновска.
План је да ова смотра постане традиционална, те ће се следеће године учесници састати у неком другом граду.
Текст и фото: Биљана Ненковић
