Ко је познавао Милана Шијачког из Баноштора, утемељивача винарије назване по породичном презимену у том месту, не може да заборави с коликим жаром је говорио о очувању и заштити готово истребљене сорте винове лозе по имену седуша. Његов десетогодишњи рад и огроман труд да спасе преостале ретке примерке сорте, умножи их и уматичи засад, а потом и произведе вино, уродили су плодом и данас му се с правом, као и његовим наследницима у том послу, кћерки Ивани Шијачки Мајороши и сину Миленку, приписују заслуге за нови живот старе, аутохтоне сорте с Фрушке горе.
Пише: Зорица Милосављевић
– Тата је знао пуно о тој сорти, захваљујући својој мајци Љубици – прича Миланова кћи Ивана, која је на Технолошком факултету у Новом Саду дипломирала с темом из технологије вина. – Била му је велика жеља да обнови ту сорту, нарочито од када смо у винарији почели да развијамо вински туризам и били сведоци све чешћих питања, поготово странаца, да ли имамо нешто аутохтоно, локално, да понудимо од вина. Пошто у нашим виноградима није било више те сорте, тата се обратио једном човеку из Баноштора, за коjeг је поуздано знао да има виноград седуше, који му је још мој прадеда калемио. Тај виноград са 52 чокота седуше био је доста изолован. У близини се нису налазили други виногради, тако да је остао потпуно сачуван. Из тог винограда је на почетку тата узимао виоке. Покушао је да успостави сарадњу с Пољопривредним факултетом у Новом Саду, не би ли му помогли стручњаци око утврђивања, пре свега да ли је то седуша. На крају је одустао од тог покушаја и одлучио да сам умножава сорту.
Виоци са најбољих чокота
Више од десет година трајало је у породици Шијачки умножавање седуше из виока уз помоћ пријатеља калемара Александра Рапајића. У међувремену је стигла научна потврда и признање да је то јединствена аутохтона сорта с овог подручја.
– Потврда о томе да је аутохтона сорта у питању стигла је захваљујући докторској дисертацији Бојана Мандића – каже Ивана. – Део истраживања аутентичности сорте он је обавио у Италији. ДНК анализом је доказао да је седуша јединствена, аутохтона сорта. Осим идентификацијом, др Мандић се бавио и клонском селекцијом седуше. Успео је да издвоји неколико клонова, који су се нашли у регистру сорти.
У виноградима Шијачких за сада је пола хектара под седушом коју су сами умножили. Ивана каже да је код њих, за разлику од оне научне, обављена природна клонска селекција.
– Код нас је умножена матична популација, односно, природним путем урађена клонска селекција – каже Ивана. – У том процесу током 12 година ми смо се потрудили да виоке за даље умножавање одаберемо од најбољих чокота у винограду.
Редукцијом рода до бољег вина
Када је род у винограду био довољно велик, Шијачки су донели одлуку какво вино желе да призведу од седуше. До 2016. године када је стигао први већи род, бавили су се микровинификацијом и разматрали какав тип вина би могли да направе.
– Род седуше се мора редуковати у фази дозревања, да би се могао извући максимум из те сорте – објашњава. – Око 60 одсто рода се редукује и у том случају добија црвено вино задовољавајућег квалитета. Вино од седуше је умерено пуног тела и израженог садржаја алкохола. Он углавном прелази 13,5 процената, с обзиром на то да грожђе накупља велику количину шећера. Светло рубин боје. Гроздови и бобице су крупни, а покожица танка. Највише су изражене ароме дивљег црвеног воћа, али се провлаче и ароме земље и цвекле. Пошто одлежава у дрвеној буради, током одлежавања се развијају и зачинске ноте, највише бибера. То је оно што седушу чини другачијом од осталих вина.
Висока бујност може се приписати седуши као мана, а та особина потиче отуда што је Шијачки саде плантажно, али на то утиче и врста подлоге за размножавање. Некада је гајена на традиционалан начин – жбунасто. Изузетно је осетљива сорта на болести и штеточине. Када се говори о производњи вина од ње, недостатак јој је то што има танку покожицу па су фенолне материје заступљене у мањој мери.
Другачија и једина
Ивана каже да су реакције љубитеља вина на седушу углавном веома позитивне, зато што је ипак другачија у поређењу с већином црвених вина која се налазе на тржишту. Она најпре изазива изненађење код винољубаца, јер већина није имала прилике да се сретне с њом.
По мишљењу наше саговорнице, седуша је значајна јер је једна од свега неколико аутохтоних сорти које су сачуване. Има је само у њиховом винограду, а слична је ситуација и са липолистом којег такође има у само једном засаду винове лозе на Фрушкој гори.
Синоним или друго име за седушу је сремска зеленика црна. На тај назив се наилази у старој литератури. Бака Љубица радо се сећала те сорте. Када се удала и радила у винограду, њој је то било најлепше грожђе. Била је то мање заступљена сорта и у време њене младости, а и много пре тога. Исти је случај и када се први пут помиње у литератури. Позната је само у уском подручју, данашњој пограничној територији Хрватске и Србије. Помиње се и у колекцији грофа Одескалкија, а везује се највише за подручје Баноштора и Илока – каже Ивана.
Мамац за стране дегустаторе
За сада у зависности од приноса, Шијачки произведу годишње две до две и по хиљаде боца седуше. Иако, како каже Ивана, ништа неће моћи да засени славу коју је винарија стекла захваљујући италијанском ризлингу и розеу од мускат хамбурга, све чешће се њено име доводи у везу са седушом. Страним дегустаторима, добрим познаваоцима и љубитељима вина, обавезно се препоручује да посете винарију Шијачки и да пробају седушу.
Шеста јој је берба била лане, а у винарији су свесни да на њеној промоцији још пуно морају да раде.
Прича о седуши почела је од бака Љубице која је донела у мираз земљу, на којој је први виноград седуше засађен, а као знак захвалности њен лик нашао се на етикети вина од те сорте.
