ПРЕТИ ЛИ НЕСТАНАК ДРАГУЉА НАШИХ ЛИВАДА
У Србији живи 200 врста лептира. Интересовање лаика своди се на тренутну радост када угледају шареног становника ливада, а још већу ако им слети на руку или раме. Међутим, лептири нису само пуки украс природе, већ су, поред пчела и осоликих мува, један од најважнијих опрашивача и од изузетног су значаја за пољопривреду. На жалост, три врсте су већ ишчезле, четрдесет и једна је угрожена, а двадесет и једна врста је на путу да буде угрожена. Научници истичу да су интентивна пољопривреда и сточарство, неправилно кошење ливада, укрупњавање парцела, употреба пестицида и вештачких ђубрива, као и запарложеност земљишта, главни узроци угрожености лептира.
Др Милош Поповић, научни сарадник на Природно математичком факултету у Нишу, чија су ужа специјалност дневни лептири, за „Добро јутро“ каже да бројке, које су забележене у Црвеној књизи и преведене у проценте, нису охрабрујуће. Другим речима, 22 одсто врста се сматра угроженим, 13 одсто је готово угрожено, док се за преосталих 62 одсто тренутно не види велика опасност од изумирања.
Где има лептира, здраво је и за људе
Овај истраживач и велики заљубљеник у лептире још од раног детињства, прокрстарио је Европом у потрази за новим сазнањима о њима. Годинама кампује на планинама и ливадама, даноноћно их посматрајући, фотографишући и проучавајући, како би сачувао њихове врсте и бројност. Активно сарађује с институцијама које се баве овом темом и доказује тесну везу између лептира и људи.
Људи су каже, кад год су се селили водили и своје домаће животиње. Оне су правиле отворене пашњаке и ливаде, који су станишта лептира, а тамо где их много има значи да је заступљена традиционална пољопривреда, без пестицида и вештачких ђубрива, те да је животна средина здрава, не само за шарене летаче, већ и за људе.
– Очување лептира је изузетно важно, пре свега за пољопривреду, јер су велики опрашивачи. Ако нема опрашивача, неће бити ни биљака за исхрану. Иронија је да управо пољопривреда којој толико помажу, негативно утиче на њихову бројност и опстанак. Узрок нестанка лептира је уништавање њихових станишта урбанизацијом, пренаменом или запуштањем ливада – упозорава др Поповић.
Правилно газдовање стаништима треба да обухвати читава подручја. Наиме, опстанак популације лептира не зависи искључиво од квалитета појединачних станишта, већ и од њихове повезаности. Другим речима, треба спречити цепкање ливада и пашњака. Посебно су погубна азотна ђубрива, јер утичу на измену биљних и животињских заједница дуго након употребе.
– Идеалан систем треба да обезбеди мале парцеле с међама и живицом, јер у тој вегетацији живе поједини лептири који опрашују усеве. Потребни су различити периоди испаше и кошења ливада који не треба да буду преинтензивни – објашњава др Поповић.
Спас за пакленца са Старе планине и мочварног мравника из Суботице
Др Поповић са колегама и студентима на Старој планини истражује и прати популацију лептира пакленац (Lycaena helle). Његов истраживачки циљ је препорука за заштиту ове угрожене врсте.
– Пакленца смо у Србији пронашли 2011. године. Он је потомак лептира из периода након леденог доба и данас је популација на Старој планини једина преживела на Балкану. Може се видети у веома кратком периоду, од краја маја до половине јуна. Пратимо ту популацију, маркирамо их. Знамо да живе око десет дана – наводи Поповић.
У Србији, поред 200 врста дневних лептира, живи и око пет хиљада врста ноћних, који тек треба да се изучавају. Лаици углавном препознају упечатљиве врсте лептира, попут лимуновца, шафрановца, ластиног репка, или великог купусара, кога означавају као штеточину. Како се данас купус прска инсектицидима, великог купусара има све мање.
У Милошевом фокусу последњих година је и мочварни мравник (Phengaris teleius). Реч је о угроженој врсти у целој Европи. У Србији је откривен 2012. године у околини Суботице.
– Мочварни мравник насељава влажне ливаде које су махом уништене или су мале. Занимљиво је да је за његов опстанак неопходна јарчија трава (Sanguisorba officinalis) и мрави из рода Мyrmica како би се гусенице потпуно развиле. Наиме, након што се гусеница лептира најпре храни семенкама јарчије траве, она пада у мравињак и паразитира, храни се ларвама мрава и опонаша их, тако да је не препознају као уљеза. Лептир је због овако стриктних прохтева угрожен у Европи и заштићен је директивом о стаништима Европске уније. Данас је живот мравника у потпуности завистан од сточарства и начина како се косе влажне ливаде. Уколико је кошење неадекватно, доћи ће до изумирања мрава, а тиме и лептира. Најбоље је да се ливаде косе касно у јесен или да се делови ливада оставе непокошени сваке године. Наш тим, у сарадњи са Јавним предузећем „Палић Лудош“, покушава да успостави правилно кошење да би овај лептир опстао. У Србији живи око 15.000 јединки ове врсте, а просечни животни век им је око три дана. Мравник не лети далеко и због тога је важно правилно кошење ливада на којима живи – закључује др Поповић
Глоговац
(Aporia crataegi)
Био је некада честа врста лептира широм наше земље, али је последњих година веома ретка у Војводини, због интензивне пољопривреде.
Бисерна болорија
(Boloria selene)
Ова врста је данас угрожена због климатских промена и нестанка влажних станишта. Једино станиште где се редовно може срести јесте на Црном Врху код Бора.
Мозаични скалар
(Muschampia cribrellum)
Степски лептир који је веома редак у Европи. Насељава топла, кречњачка станишта где зависи од испаше и одржавања станишта. Због тога су ова и сличне врсте међу најугроженијим у Србији.
Карирана седефица
(Brenthis daphne)
Гусенице се хране на купини, честа је покрај путева и у селима.
Киринија
(Kirinia roxelana)
Шумски је лептир и захтева ретке шуме храста које се традиционално одржавају проређивањем појединачних стабала.
Ђурђевдански лептир
(Zerynthia cerisy)
Насељава искључиво источну Србију, а среће се претежно у селима и градовима.
Пакленац
(Lycaena helle)
Реликтна врста која код нас живи још од последњег леденог доба. Стара планина јој је једино станиште на Балкану.
Мрки многобојац
(Nymphalis vaualbum)
Шумска је врста и један од приоритета за заштиту у Европи. Код нас се налазе најважнија станишта овог лептира.
Малена еребија
(Erebia orientalis)
Ендемична врста за Србију и Бугарску, где настањује само највише делове Старе Планине, Риле и Пирина.
Мочварни мравник
(Phengaris teleius)
Мочварни мравник насељава крајњи север Србије, где смо га открили тек 2012. године. Већина његових станишта је унутар заштићених подручја: Селевењ, Суботичка пешчара и Лудошко језеро. Наша истраживања из 2014. године показују да ово подручје насељава око 15.000 јединки. Одрасли лептири живе кратко и везани су за свој дом, при чему ретко оду даље од пар стотина метара.
Последњих година смо посветили посебну пажњу очувању преосталих малих фрагмената мочварних станишта. Ливаде се косе једном годишње како би се спречило зарастање у трску и сачувале ретке биљке и животиње.
Мочварни мравник је изузетно занимљив лептир коме прети истребљење, а његово очување је у потпуности у нашим рукама.
- Живот мочварног мравника започиње када женка положи јаје у цваст јарчје траве (Sanguisorba officinalis).
- Из јаја се излеже гусеница која се у почетку храни семенкама биљке
- Када гусеница мало поодрасте, излази из цвасти, пада на земљу и показује какав је мајстор у прерушавању. Пошто личи на ларве из рода Myrmica, преварени мрави је усвајају и односе у мравињак.
- Гусеница овде постаје месојед и храни се ларвама мрава док не достигне своју пуну величину, када се улуткава.
Наредне године из мравињака излазе одрасли лептири. Након парења женке траже одговарајућу биљку и процес се понавља.
Пише: Биљана Ненковић
