У нашој виноградарској пракси уобичајено је да се стоне и винске сорте винове лозе гаје на исти начин, применом стандардних фитотехничких мера. Ово подразумева лачење ластара почетком вегетације и два до три заламања ластара, уз евентуално прекраћивање и делимично уклањање заперака. Уз редовну обраду земљишта, исхрану и заштиту лозе од проузроковача болести, као и штеточина, наведене мере задовољавају производњу винског грожђа где су приоритет производне особине гроздова. Међутим, за стоно грожђе битан је естетски изглед грозда и бобице.
Током вегетације изводе се два до три заламања и пинцирања – закидања ластара. Пинцирање код шпалирског гајења лозе најчешће се примењује пре цветања или у прецветавању (средина јуна) и обухвата само оне ластаре који се у наредној години одбацују. Велика је грешка уколико се заламање изводи крајем јуна и касније јер се тада губе сва његова позитивна дејства на чокот. Заламање се обично ради пошто се сви ластари увуку у жице, повежу и када знатно прерасту последњу жицу шпалира па почну да се савијају. У овом последњем случају ластари се прекраћују на 30 до 40 центиметара изнад последње жице, или тако да на ластару буде 10–12 листова изнад последњег грозда. Тиме се спречава могући губитак родности доњих окаца услед претераног раста ластара, уз елиминисање самозасењивања, превлажености унутар самог чокота и напада гљивичних болести.
Прекраћивање ластара изазива ранију појаву и бољи раст заперака. Уколико се заперци желе искористити за доношење допунског приноса код лозе, онда се термин заламања посебно одређује. Наиме, заперци као прирасти другог реда знају да буду врло корисни за чокот јер је доказано да је од средине лета фотосинтетска активност њихових листова знатно већа у односу на листове са главних ластара. Тиме они повећавају фотосинтетску површину, али и густину шпалира. Стога се у одређеном тренутку (до месец дана после првог заламања основних ластара) приступа и заламању врхова заперака, а не њиховом потпуном уклањању, како то необавештени виногарадари обично раде. Заламање се обично изводи када је на заперку развијено до 10 листова, не више. Остављају се четири најразвијенија листа, или се практично са заперка уклони заламањем његов врх са неколико неразвијених листова. Приликом извођења ове операције приступа се и другом заламању основних ластара. То су они ластари који нису били обухваћени претходним заламањем јер нису имали довољан прираст. Често се укаже потреба и за другим заламањем заперака, јер ни сви заперци немају исти пораст, па се накнадним заламањем обрађују они заперци који су најпре били слабијег пораста. Приликом извођења захвата заламања ластара и заперака битно је подесити њихово правовремено извођење и интензитет. Наиме, честа је појава да се главни ластари прејако заломе, што испровоцира избијање великог броја бујних заперака које су произвођачи принуђени да заламањем уклоне са чокота, уместо да их искористе за бољу продукцију биљних асимилатива и тиме квалитетнији род, тј. бољу припремљеност чокота за зиму
Код винских сорти приоритет се даје производним особинама грожђа због прераде у вино и дестилате. За стоне сорте потребно је посебним мерама регулисати естетски изглед грозда и бобице, с обзиром на то да се стоно грожђе „купује очима“.
Висина процента класираног стоног грожђа зависи и од саме сорте. У условима редовне агротехнике и приликом резидбе на лук и кондир (оптерећење од 4 окца/м2), сорта „мускат хамбург“ (бујна сорта неуредног распореда ластара и бројних заперака, склона стварању прегустог шпалира, што погоршава оплодњу и квалитет грожђа) нпр. може дати само око 30 одсто класираног стоног грожђа (остатак се употреби за прераду у вино и дестилате), док су ретке стоне сорте попут „љане“ које дају више од 70 одсто класираног стоног грожђа. Стога се код већине стоних сорти морају применити одређене додатне мере за побољшање естетског изгледа и квалитета грожђа.
Прекраћивање гроздова и проређивање бобица примењују се код сорти са издуженом осом петељке и са слабије оплођеним врхом грозда (попут „кардинала“ и „мускат хамбурга“). У склопу ове мере је и уклањање слабије оплођених бочних огранака, као и проређивање бобица (код сорти са збијеним гроздовима). Операција се обавља одмах после оплодње и формирања бобица. Некада се на цвастима или гроздовима појаве крилца – огранци који се јаче развијају и од којих настане мали грозд на грозду. Они се обавезно уклањају, чиме грозд постаје компактнији и има уједначено сазревања бобица. Такође има и сорти код којих се на врху грозда развије тзв. Репић – огранак са 2–3 развијене бобице који квари изглед грозда, па се стога увек уклања. Као резултат добијају се гроздови и бобице уједначенијег облика и крупноће.
Делимично уклањање доњих листова обавља се после појаве шарка (при неповољнијим временским условима) или 3–4 недеље пред бербу (повољни временски услови) у зони гроздова, ради већег излагања бобица и гроздова сунчевој светлости (боље је сазревање и боља обојеност бобица), као и зарад ефикаснијег проветравања и заштите против изазивача трулежи бобица). Овим поступком, без штетних последица на лозу, може се уклонити највише до 20 одсто лисне површине. Иако се овај захват ређе примењује код нас, он је ипак обавезан у хладнијим и кишовитијим годинама, као и за чокоте са вишим и високим стаблом, али и код лошије обојених сорти. Код ниских стабала дефолијација није пожељна јер може изазвати ожеготине на грожђу и бобицама, нарочито на шљунковитим и каменитим теренима. Уклањање доњих листова, који су слабије фотосинтетске активности јер су расли у засени, обавља се ручно или у последње време ношеним вентилаторима, који га са лакоћом одувају.
Третирање регулаторима раста примењује се најчешће у производњи бесемених стоних сорти грожђа у виду двоструког третирања гиберелинима (први пут у фенофази цветања, а други пут приликом заметања бобица). На овај начин се бесеменим бобицама екстерно додају хормони које иначе нормално лучи семенка и њима подстиче пораст бобица.
Мр Дејан Маринковић
Добро јутро број 544 – Август 2017.
