Ова фута се тка од вајкара, памука који је некада био веома скуп, а кога су могле себи да приуште само жене из имућнијих породица.
У Врању и данас готово ни једна свекрва, из тамошњих имућних ромских породица, не може да замисли да заигра свекрвино коло на свадби сина без вајкарене, модре футе ткане на разбоју. Због тоа се оне пред свадбу заједно са члановима породице дају у озбиљну потрагу за овом тканином. Тада обично обиђу све жене у околним српским селима за које чују да је имају.
Вајкарена фута се иначе тка од вајкара, памука који је некада био веома скуп, а кога су могле себи да приуште само жене из имућнијих породица. Поред плаве ову футу красе жута, бордо и сива боја, које су мајсторски укомпоноване и чине један прави мали мозаик. На доњем крају обавезно су опточене црним гајтаном, уплетеним у предивну шару која је право мало ремек дело. Гајтан се на футу ушивао ручно иглом и црним макаро концем. То није могао свако да уради, јер је од онога ко је то радио захтевао посебно умеће и вештину, зато што конац после ушивања никако није смео да се види.
Ову футу жене у врањском крају носиле су у свечаним приликама уз белу кошуљу са широким рукавима, најлон чарапама и црним ципелама са високом петом.
Гордана Настић
