Велика пухара плодоноси по сумским чистинама, баштама, ливадама и пашњацима. Укусна је и веома цењена јестива гљива. Њен прах користи се и као мелем за зацељивање рана.
Пухаре су велика група гљива, углавном лоптастог или крушкастог облика, чије је плодно тело – глеба – јестиво док је младо и снежнобеле боје.
Пухаре представљају полифилетску (полифилетски – гљиве различитог порекла) групу гљива, чија је основна карактеристика да споре чувају унутар плодног тела округластог облика које, када споре сазру, пуца, а споре се тада расејавају ветром. До пуцања заштитне опне може доћи старењем, кишним капима или било којим физичким контактом.
Већина пухара су сврстане у родове Calvatia, Bovista и Lycoperdon.
Плодно тело пухара састоји се од глебе, обавијене омотачем који се назива перидијум. Поједине врсте имају неку врсту дршке која се назива субглеба. Глеба заправо представља месо гљиве које је изворно беле боје а, како гљива стари а споре сазревају, оно постаје смеђе и претвара се у прах.
Основне карактеристике пухара су:
– плодно тело им је састављено од сунђерасте масе (глеба),
– глеба је обавијена спољашњим омотачем (перидијум),
– споре им се разносе ветром и смеђе су боје и
– углавном су лоптастог или крушкастог облика.
Листићи без шешира
Изразита карактеристика свих пухара је то што немају шешир с листићима који носе споре. Уместо тога, споре се производе интерно, у сфероидном плодном телу званом гастеротецијум (гастероид – ‘налик стомаку’, басидиокарп). Како споре сазревају, формирају масу која се зове глеба, у центру плодног тела, а она је често карактеристичне боје и текстуре. Басидиокарп остаје затворен до пуштања спора из базидије. На крају се створи отвор, или се осуши, постане крхак и одвоји се, а споре бивају истиснуте ветром или неком другом механичком силом.
Пухаре понекад имају дршке које подупиру глебу. Ниједна дршка није јестива јер су жилаве и дрвенасте. Код јестивих пухара јестива је само глеба која је снежнобеле боје. Чим месо почне да тамни, таква пухара није добра за исхрану.
Све пухаре су, уз неке друге гљиве, раније сврставане у групу гастероидних гљива због специфичног изгледа, али је развојем науке утврђено да су полифилетског порекла и да су међусобно, понекад, прилично удаљене. Све пухаре су се развиле еволуцијом од листићавих гљива, то јест еволуцијом су се развиле тако да су изгубиле листиће и затвориле их у заштитни омотач, како би оствариле еволутивну предност.
Гастероидне гљиве обухватају пухаре, стршке, звездаче и друге облике који производе споре унутар плодоносног тела. Гастероидне врсте чине око 8,4% агарикомицета (листићавих гљива) и више пута су се развиле из гљива с листићима, вргањевки или коралки, које стварају споре на површини плодног тела. Агарикоидне гљиве имају сложени механизам активног пражњења спора, који се током еволуције код гастероидних врста изгубио.
Код гастероидних гљива споре се ослобађају пасивно. Шире их ветар, киша и животиње. Глеба је најчешће ограђена са два зида, унутрашњим који обично формира врећу са спорама, и спољним, са структурама сличним саћу као код рода Phallus, мреже као код рода Clathrus или се налази у малим структурама, тзв. перидиолама код гљива „птичијих гнезда”. Хименијум са спорама везаним за базидије види се само у раним фазама развоја плодних тела. Базидије се распадају и споре у већини родова формирају прашкасту масу која је често испреплетена с концима капилицијума (лат. capillitium) и другим стерилним структурама. Стерилно ткиво испод глебе назива се субглеба. Зрела плодна тела често се значајно разликују од незрелих.
Могућа замена отровним кромпирачама
Настанак гастероидних гљива у процесу еволуције назива се гастеромицетација. Овај процес сматра се иреверзибилним (неповратним) и појављивао се више пута кроз еволуцију у различитим групама гљива. Дакле, гастероидне гљиве нису природна таксономска група, већ полифилетска група гљива, са сличним морфолошким особинама, настала из различитих линија.
Најпознатија јестива гљива из ове групе је велика пухара (лат. Calvatia gigantea) која може да нарасте до величине фудбалске лопте. Још неке од познатих јестивих пухара су крушкаста пухара (лат. Lycoperdon pyriforme) и пухарица (лат. Lycoperdon perlatum).
Могућа је замена с отровним кромпирачама (лат. Scleroderma) чија је глеба чврста и љубичасто-црне боје, и која се касније претвори у црни прах. Почетницима се саветује да обрате пажњу како не би заменили пухаре с младим и неразвијеним пупавкама (лат. Amanita). Пупавке, док су младе и у форми јајета, изгледом подсећају на пухаре. Таква грешка може имати трагичне последице.
Поховане су најукусније
Месо пухаре веома је нежно, зато на то треба обратити пажњу код њеног спремања. Најбоље је да се похује – тако је најукуснија. Може се и пржити у добро загрејаном уљу, али то треба да буде веома кратко. Пухара се може и динстати или, тачније, да се спреми са сосом с маслацем. Можете отопити маслац и разредити сга бујоном и зачинима, па печурке додајте на крају.
По жељи, пухару можете конзумирати благо печену. Можете је ставити на ражњиће само њу или у комбинацији с месом. Не постоји много начина да се спреме пухаре, али зато су међу најукуснијим печуркама.
Кулинарски су најиздашније голема и распуцала пухара. Остале врсте превише су ситне да би биле кулинарски значајне, иако се традиционално користе у исхрани.
Нису отровне, али неке споре су алергени
Иако пухаре спадају већином у јестиве гљиве, ипак могу да изазову синдром тровања који се назива ликопердоза. Ликопердоза настаје удисањем спора гљива из рода Lycoperdon (L. perlatum, L. pyriforme). Када споре доспу до слузнице, могу изазвати иритације, бронхоспазам (сужење дисајних путева), ларингоспазам (нагло затварање гркљана услед грчења мишића), алергијски ринитис (упала носне слузнице и повећано лучење секрета) и бронхијалну астму код особа склоних алергијама на ове споре.
Оловаста пухара
Плодно тело ове гљиве (Bovista plumbea) расте до 4цм у пречнику, округласто је па помало спљоштено на крају и распукло при врху. Нема дршку нити било какву базу којојм је причвршћена за супстрат. Егзоперидијум је кредаст, бео и крт, веома лако пуца. Плодоноси по ливадама и пашњацима. Честа је врста. Њој слична је Бовиста нигресценс која је нешто крупнија, до 6цм у пречнику, и плодоноси на истим теренима
Врећаста пухара
Плодно тело ове пухаре (Lycoperdon excipuliforme) крушкастог је облика, висине до 20цм и ширине до 10цм и дршка јој се јасно разликује од главе. Перидијум је прекривен ситним, несталним шиљчићима. Плодоноси по ободима шума.
Распуцала пухара
Крупна пухара (Calvatia utriformis) карактеристичног је изгледа. Плодно тело јој је округласто и лежи на дршци која се сужава, пречника до 15цм. Перидијум је беличаст, касније смеђе боје, пирамидално испуцао. Плодоноси по ливадама и пашњацима.
Голема пухара
Највећа од свих пухара (Calvatia gigantea). Може да досегне величину фудбалске лопте. Плодно тело је округласто и у основи помало смежурано, пречника до 40цм и више. Плодоноси по сумским чистинама, баштама, ливадама и пашњацима. Укусна и веома цењена јестива гљива. Њен прах се користи и као мелем за зацељивање рана.
Крушкаста пухара
Плодно тело крушкасте пухаре (Lycoperdon pyriforme) крушкастог је облика, висине до 6цм, а ширине до 4цм. Егзоперидијум је прекривен ситним гранулама или шиљчићима. Расте на пањевима и трулом дрвећу, често у густим групама.
Најежена пухара
Плодно тело најежене пухаре (Lycoperdon echinatum) крушкастог је облика, висине до 5цм. Перидијум је смеђе боје и прекривен карактеристичним пирамидалним израслинама које подсећају на нежне бодљице. Расте у шумама, углавном испод букве. Нејестива врста.
Пухарица
Плодно тело ове пухаре (Lycoperdon perlatum ) до 8цм је висине и састоји се од округласте главе на дршци, перидијум је прекривен купастим испупчењима. Расте углавном по шумама. Њој веома слична је ливадска пухара Lycoperdon pratense која је нешто мања. Веома честа и широко распрострањена врста.
М. Даљев
Добро јутро број 579. – Јул 2020.
