Жене су дефинитивно закорачиле у свет вина. Не вире само из кухиња, где се припрема храна или мезетлук да би се сервирало вино, већ својим префињеним укусом, шармом, лепотом, али и знањем учествују у стварању вина и освајају кључна места у винаријама и међу винарима. Рекло би се да руше предрасуду по којој је производња вина само мушки посао. О томе својом појавом, а потом и причом, сведочи енолог винарије „Тарпош” Јелена Живановић.
Пише: Весна Савић
Занимљиво је да и назив винарије има ту женску црту. Наша саговорница открива да је тарпош женска капа, из које се служило грожђе и коју су у Србији носиле невесте од средњег века па све до првих деценија 19. века, о чему је писао и Вук Караџић. Из ове женске капе путницима намерницима нудило се грожђе. Некадашњи вински трговци говорили су да је “вино толико добро да може у тарпошу да се носи”.
Повратак старе славе
– Главни кум називу “Тарпош” је дугогодишњи пријатељ ове винарије, још од њеног оснивања, Славомир Ћировић, аутор ТВ емисије „Пут вина“. Требало је да буде нешто уникатно, а уједно повезано с вином, и тако је одлучено да винарија добије име по раскошној женској капи. Винарија “Тарпош” постоји од 2003. године, али последње две бербе с новим руководством. Нови власник довео је и тим младих људи, а самим тим је промењен и стил рада – каже Јелена Живановић.
Винарија се налази у лепој Шумадији, на ободима Орашачког брда, у селу Врбица крај Аранђеловца у самом срцу винограда. Историјски списи и предања казују да су пре више од стотину година падине Венчаца и Врбичких брда изнад Аранђеловца биле покривене виноградима. У том крају је основана и славна „Венчачка виноградарска задруга”, јединствена на Балкану, која је између два светска рата производила 300.000 литара вина, чак и пенушава вина по традиционалној методи. Тај подрум посетила је својевремено и Елеонора Рузвелт. Било је то славно време виноградара и винара с Венчаца.
По ентузијазму наше саговорнице, схватамо да је намера винара и технолога “Тарпоша” да се врати стара винско-виноградарска слава овог краја. Читаво имање смештено је на месту које од давнина зову “Виногради”, где су на непуних седам хектара стари засад лозе из 2003. и 2005. и три хектара нових.
Малбек као изазов
– Тек у 2022. су уследили нови засади, пре свега тамјанике, прокупца и на пола хектара малбека. Била је дилема да ли малбек или карменер. Као енолог била сам више заинтересована за карменер. Једна сорта је прославила Чиле, а друга Аргентину, али је занимљиво да обе воде порекло из Француске, где нису добиле довољно пажње. Намера је била да се види какав резултат могу да дају на нашем земљишту, тероару, у нашим условима. То је процес који траје годинама, али је свакако изазов за енолога. Договорили смо се да то ипак буде малбек, а не карменер, јер је карменер више зачинска сорта и нисам сигурна колико би тржиште у Србији препознало њен потенцијал и особености, као и поруку коју бисмо желели да пошаљемо љубитељима наших вина, док је малбек комерцијалнија сорта, која би лакше пронашла пут до винске публике – каже наша саговорница.
Како се једна, наизглед крхка дама, определила за занимање које је искључиво у вези с винима, питамо Јелену Живановић.
– Код мене су се више поклопиле коцкице него традиција, јер моји родитељи немају везе с вином, нити су се моји преци бавили виноградарством. Студирала сам биотехнологију на Технолошко- металуршком факултету у Београду и професор код кога сам радила дипломски рад, предложио је да тема буде у вези с винима. То је мени од самог почетка било јако интересантно, не знајући шта ме чека, а пошто сам из Шумадије, близу Винарије Александровић и Краљевске винарије на Опленцу, заједно смо дошли на идеју да тамо радим практични део рада. С обзиром на то да “Краљевска винарија” није имала могућности за било какав експериментални рад, логично је било да покуцам на врата Винарије Александровић. То је уједно био и главни улаз у мој вински свет. Добила сам понуду за посао у винарији, на месту руководиоца производње и тако је кренула ова моја винска прича која траје од 2008. године – испричала нам је.
Неко би помислио да технолог вина само мирише и дегустира вина у подрумима крај бачви или у лабораторијама.
И мирис и укус
– Енолог не може да буде само у производњи и затворен у свој мали круг. То јесте нешто што је само његово, али он ту имплементира оно што сазнаје из окружења, са других терена и поднебља, различитих винских регија, из комуникације с колегама из других винарија и кроз непрестану едукацију и упознавање нових технологија. Он треба да примењује све то у својој винарији, наравно, ако може, не по сваку цену. Технолог јесте тај који креира причу винарије и мислим да ниједна винарија не може без енолога, јер је то кључна особа која повезује љубитеље вина и његовог ствараоца – каже овај енолог винарије “Тарпош”.
Шта вас води када кажете да неко вино није добро, или да је право. Шта пресуђује, његов укус или мирис?
– И једно и друго. Укус је пресудан, али ако нешто није у реду с вином, то ће се најпре осетити на мирису. Све што енолог ради у винарији је на основу дегустације вина, јер се укупан квалитет једног вина препознаје у чаши. Ако је у чаши оно што је он замислио, постигао је свој циљ. Ако је нешто замислио, а није остварио, он на основу дегустације зна шта треба да уради, да предузме да би се приближио свом циљу и да би га у крајњој линији и остварио – објашњава наша саговорница.
