Малвазија, под чије се име може подвести више од педесет сорти винове лозе, међу њима и истарска које се послератне генерације некадашње СФРЈ радо сећају, данас се гаји у многим медитеранским земљама и острвима. Расте у Италији, Грчкој, на Сицилији, Сардинији, Корзици, Канарским острвима, у Шпанији, на Мадери, на хрватском приморју, али и у Черевићу! До тог питомог села на Фрушкој гори стигла је преко Истре, Југословенском железницом, нашавши нови дом далеко од медитеранске обале. Овде је малвазију Винарија „Веркат“, пронашла и сачувала.
Пише: Зорица Милосављевић
– По легенди, коју ми прихватамо као истиниту, један од мештана Черевића имао је сина у војсци, у Ријеци, педесетих година прошлог века. Како је војска тада трајала три године, желео је да га посети, али му је била потребна новчана помоћ за куповину возне карте. Баношторска задруга му је у томе помогла, под условом да донесе отуда калем неке сорте. Донео је истарску малвазију и 1957. је засађен виноград на путу према Андревљу, на парцели од 3,5 хектара. Баношторска задруга бринула је о том засаду, да би крајем деведесетих година наш отац Лазар Вркатић, желећи да за своју душу купи комад земље да би производио вина за себе и пријатеље, дознао за ту парцелу и дошао у њен посед. Део винограда обновили смо 2008. године, други 2015. и досадили још мало па сада имамо пуних 3,5 хектара истарске малвазије. Малвазија је случајно дошла на Фрушку гору и ту остала. Од ње је кренуло све што данас чини винарију „Веркат“ – прича Наташа Вркатић, једна од трију кћери Лазара Вркатића, које су после очеве смрти основале винарију.
Сместиле су је у изнајмљену кућу на главном путу у Черевићу, коју је на некадашњем поседу грофа Рудолфа Котека, у непосредној близини његовог летњиковца, након што јој је продат, подигла породица Николић 1933. године. Та кућа, како каже Наташа, дала је посебну димензију породичном бизнису и заузела нарочито место у њиховим срцима, тако да се може рећи да је допринела начину на који раде.
Јединствен засад добио своју боцу
– Ниједна од нас није планирала да се бави овим послом, иако је отац то желео – прича Наташа. – Ја сам правник, Соња историчар уметности и уметник, а Ивана историчар. Отац је био љубитељ вина, и то је пренео на нас. Он је производио малвазију из тог засада која је тада била позната као черевићка малвазија. Када је сестра Соња завршила факултет, а ја била при крају, донеле смо одлуку, јер нам је било жао да такав јединствен засад не добије своју прилику, и своју боцу, да започнемо да се тиме бавимо као породичним послом. Ивана нам се прикључила прошле године, када сам морала на породиљско одсуство.
Удруживши свака своје знање и способности, иако живе, једна у Немачкој, друга у Београду, а трећа у Сремској Каменици, њих три воде винарију. Помоћ им пружа и Иванин супруг Божидар, а самоуког виноградара из Черевића Марка Костића, који им је десна рука и у ког имају пуно поверење, доживљавају као члана породице.
– Винарију смо почеле да стварамо 2014, а догодине засадиле грашац и мускат хамбург за розе. Четири године касније изашла је наша прва боца и званично отворена винарија. За сада имамо 7,5 хектара винограда. Селективно смо га садиле. Поред истарске малвазије, имамо грашац бели и мускат хамбург. Наш грашац из 2021. дао је свој максимум и с њим смо побрале пуно медаља. Остала нам је једна парцела коју намеравамо да засадимо неком црвеном сортом, за коју још нисмо сигурне која ће бити. У оптицају су сорте које припадају умерено континенталној клими и средњоевропском поднебљу. На Фрушкој гори смо и желимо да добијемо најбоље од ње – истиче Наташа.
Каже да су сва вина која производе лагана, летња, неоптерећујућа, али су схватиле да им недостаје, такозвано зимско вино. Због тога су се упустиле у експериментисање. Направиле су малвазију барик, која је одлежала пола године у мађарском храсту, као прелазно решење док не одлуче коју ће црвену сорту уврстити у сортимент, који се након тога, као и површине под засадом винове лозе, неће увећавати.
Родна и захвална сорта
– Малвазија черевићка другачија је од истарске. То се осети и тако треба да буде. Нисмо ни у ком моменту тежиле да достигнемо стил који има у постојбини. Наша има мало више алкохола. Сваке године смо покушавали и мислим да смо то сад постигли, да извучемо од ње највише и схватили смо како треба да изгледа, кад треба да је беремо и шта да радимо с њом. Сваки технолог морао је да се узда у нас, јер нико од њих није радио с малвазијом. Она је врло родна, лисна и у винограду немамо никаквих проблема с њом. Захвална је сорта, иако се налази на Фрушкој гори. Наш засад је у котлини, што вероватно утиче на настанак такве микроклиме која јој годи. Никад не измрзава, чак је некад и редукујемо, да бисмо могли да радимо с њом. Данијел Соколовић тренутно ради као енолог код нас. Некада је радио у Вршачким виноградима и на Хиландару, а надам се да ће остати код нас – каже Наташа.
Признаје да сестра и она ништа нису знале на почетку, када је узгој лозе и прерада грожђа у питању, али су научиле. Соња и она провеле су две године у винограду да би овладале знањем и стекле вештину. Прошле су кроз сваку фазу производње: од винограда до прераде, етикетирања, паковања флаша, паковања кутија, дистрибуције до Београда и Новог Сада. Када почне прерада грожђа, обе су ту, Ивана има друга задужења. Како каже, неминовно је да се присуствује том чину, јер је прерада кулминација посла и биљке о којој се брине годину дана, ишчекује се гледајући у небо, при том се надајући најбољем.
– И даље себе не доживљавамо правим виноградаркама, али јесмо винарке -додаје. – То је, као и сваки посао на земљи, врло стресан и непредвидив. Сви имају предрасуде да је то мушки посао, а заправо је женски. Највише жена укључено је у рад у винограду. Тако је и код нас. Имамо дивну екипу од осам до 10 жена из Луга. Оне су годинама с нама, има, додуше, и мушкараца, и они обављају теже послове. То што оне раде је прави виноградарски посао. Брину о сваком чокоту, окопавају, сецкају, заламају… Без њих ништа не би било. На срећу, има све више жена у овом послу, као и у другим делатностима. Виноградарски посао јесте непредвидив, али и врло узбудљив и даје вам много могућности. Свака година је другачија и сваку почињете од нуле. То је оно што је најизазовније.
Винска кућа у амбијенту грофовског поседа
Иако пре започињања бизниса нису имале никакве везе са Черевићем, осим што су у њему имале виноград, сад већ, каже Наташа, пуштају корење. Винска кућа најактивнија је током лета, када је сваког дана отворена за љубитеље вина који у њој имају посебан угођај. Како у договору са садашњим власником имања имају могућност и да користе пространо двориште, уређено у стилу какав је владао у време подизања летњиковца, лети у њему приређују различите винске догађаје. Тада је могуће примити до 200 гостију, док зими у три дегустационе просторије у кући може да стане око 25 посетилаца.
Осим у винској кући, вина ове мале породичне винарије могу се наћи по ресторанима и винотекама у Београду и Новом Саду. Сестре имају план да једног дана направе у винограду винарију са смештајним капацитетима. Садашњи посетиоци, а има их са свих страна, за сада могу да уживају у винима у предивном амбијенту грофовског поседа, али, нажалост, без прилике да ту и преспавају.
– План нам је да сваке године изађемо пред љубитеље с неком другом варијантом истог вина – каже наша саговорница. – Производићемо пенушац и оранж вино од малвазије и пенушац од грашца када нам, и колико, грожђе дозволи. Наставићемо с организовањем концерата у дворишту преко лета. За ову годину смо планирале и програм под називом „Кино вино“, током којег ћемо у дворишту посетиоцима приказивати филмове уз вино. Планирамо и фестивал „Dionisus ekspirians“. Биће то винско-спортски догађај у јуну. Замисао је да пријављени учесници из винарије оду у шетњу до наших засада, у којима ће имати дегустацију са закуском сорте која се у датом винограду налази. Рута је дуга око 13 километара. По повратку у винску кућу чекаће их ручак, музика…
Плаћали порез у вину
– Назив винарије „Веркат“ је корен нашег презимена. Дошле смо до списа из 18. века из села Беркасово, одакле је наш отац, у којима се спомиње извесни Вујица Векетић. Касније се наилази на презиме Веркатић и на крају Вркатић. Касније смо сазнале да је тај први плаћао порез у вину – наводи Наташа Вркатић и додаје да је у летњиковцу живео чувени судија Никола Игић из Черевића, чији лик је, док је службовао у Сремским Карловцима, послужио Паји Јовановићу за предводника у још чувенијој композицији Сеоба Срба, слици огромних димензија, коју је насликао по наруџбини патријарха Георгија Бранковића. Отуда и реплика познатог дела у подруму.
Фото: аутор
