ЂУРЂЕВИМ СТУПОВИМА У ПОХОДЕ
Давно је било, има томе више од двадесет година. Седела сам једно ледено децембарско вече, тад је зима баш била оштра и хладна, са сестром, пријатељима и оцем Петром Улемеком тадашњим игуманом намастира Ђурђеви Ступови, у пријатном амбијенту породичног стана познате редитељке документарних филмова и добитницом Златног витеза у више наврата. Не могу да лажем, емоције су ме савладале, плакала сам више него кад ме је мајка, први, једини и последњи пут у животу истукла, гледајући „Кулу Гарића“ и „Пољкину молитву“, документарце, освaјаче поменутих награда. И нисам само ја плакала, био је то колективни плач, свако се од сваког крио, окретао главу, а сузе су саме навирале, незване, да нас оголе и покажу да смо само људи. У тој, тихој, на моменте непријатно болној ситуацији, једини који је могао да нас развесели био је отац Петар, вечито насмејан, увек спреман да саслуша и обоји таму најлепшим и највеселијим бојама.
– А шта мислите, могли бисмо да скокнемо до Ступова? – онако у сред оног плача изађе из њега сасвим опуштено, пресече нас, остави у шоку пар секунди и збуни непосредношћу његових плавих очију уперених у наша уплакана лица.
– Куд сад, како сад у сред ноћи, по овој зими, зашто сад? – милион и једно питање полете као милион стрела према њему. А одговор само један.
– Сад!
Ноћ, шлепери и рука на мењачу
Више нисмо ни размишљали, устадосмо, обусмо чизме, обукосмо јакне и као деца први дан школе, Боле, Нада, Љубица и ја кренусмо за њим као за учитељем. На паркингу нас чека бела, тада, тек изашла испод чекића шкода фабиа, чудо од аута. У то чудо нас четворо смо се некако и спаковали, отац Петар тамо, вамо, напред назад, не може нигде, не уклапа се. Како год да седне, некога дохвата, руком, ногом, раменом, а то баш и не приличи, не иде. На крају, ја јер сам најситнија возим, он је сувозач, а ово троје се шире назад као бегови.
– Не брини, сад је три сата, стижемо до пет, пола шест на јутрење – каже заваливши се у седиште и склопивши очи пун поверења у моју вожњу. На путу од Београда до Краљева, у то доба, још не урађеном, рупа до рупе, метарске. Испред нас по лакој леденој покорици на оно асфалта што се још држи, лелујају шлепери са приколицама, не можеш их обићи. Сви спавају, а ја све време гледам у пут, у лед, у шлепере, у руку на мењачу да се којим случајем не огрешим и не дотакнем монаха. У неко доба, кад кренем да претичем, а шкода почне да љуља по оном леду, само се са задњег седишта зачује Болетов вапај:
– Полако де мала, идемо да видимо манастир, не да нас тамо опојају – опоменуо би ме и наставио да спава.
До Ђурђевих Ступова, бар онога што је од манастира из давнина остало, јер је у то доба покренута обнова, стигосмо тачно како је отац Петар рекао. У пет и петнаест. Служба већ траје, ми онако буновни улазимо, мада нам је оштар ваздух новопазарске висоравни, већ протресао кости и донео неку свежину у успаване главе. И тај мир, ту блаженост, то јутро које свиће уз молитву, ретко кад ћу поново доживети.
Свитање уз молитву, доручак за памћење, Петрова црква…
После службе монаси одоше да поставе доручак, а ми да обиђемо манастир и чујемо планове, како ће се и шта у наредном периоду радити, колико још земље треба купити. Још нисмо ни завршили а већ су нас позвали на трпезу. И можда ће се некоме учинити чудно, али дошли смо у сред поста, строгог на води, а јели смо најлепшу, најукуснију храну о којој и дан данас размишљам. Ако мислите да купус рибанац не може за доручак, рећи ћу вам да може, може и чорба од печурака, и сува пита, све може, и све умерено, полако, у тишини у којој се чује само звекет кашика. Таман кад је Боле ухватио парче пите са вишњама, игуман устаде, устадоше сви монаси, устадосмо и ми. Љубица и ја у пола залогаја, Боле држи ону питу у рукама, непријатно му је, не зна куд са њом, да ли да је врати, или једе. Очима му показујем на салвету, он уместо да умота питу, узе обриса лице, а питу онако голу стави у џеп, као да краде. Сви се насмејасмо. Тако расположени, кренусмо до Петрове цркве, кад смо већ ту, да видимо једну од најстаријих цркава у нас, место на ком су крштавани Немањићи. На путу до кола, низ туцаник од оштрог камена, обмотаног снегом и ледом, Љубици измакну нога, полете, ја већ видим архангела Михајла како вага и св Петра како суди. Лево, десно, држ, не дај, некако се заустави, ми бисмо као потрчали да јој помогнемо ал’ се не усуђујемо. Смејали бисмо се и не бисмо. Уђосмо у ауто и кренусмо. Тиме је наша посета Ступовима, завршена. Била сам још два или три пута, на Ђурђевдан, када су обнављани, подизани, када су добијали облик и враћали душу и себи и крају и људима.
Данас Ђурђеви Ступови имају свој виноград, на 750 метара надморске висине. Из тог винограда добијају најбоље вино, награђивано на међународним фестивалима. Први су посађени давно после мојих долазака, 2011. године, а прво вино у манастиру потекло је 2015.
– Виногради су на великој надморској висини за разлику од осталих у Србији и налазе се на 750 метара. На тој висини је мање болести а боља сласт, јако су осунчани, ту где су виногради по цео дан сија сунце – прича Александра Цветић која је са супругом на позив садашњег игумана оца Гаврила пристала да помогне манастиру.
– Супруг и ја помажемо Ступовима, наша кућа је најближа манастиру. До пре пар година смо живели у граду, вратили смо се и игуман, отац Гаврило, нам је понудио да им помажемо што смо прихватили – уз њихову помоћ производња је проширена, а награде су кренуле да пристижу.
– До прошле године то је било само за потребе манастира и манастирске продавнице. Прошле године смо се супруг и ја укључили и проширили производњу. Произвели смо 20 хиљада боца. У понуди имамо грашац, тамјанику, бели совињон, розе, каберне совињон и мерло. Имамо само сортна вина, нема купаже – у послу им помажу технолог и агроном, те су њихова вина доста тражена.
– Наша вина су посебна и доста тражена. Занимљиво је јер смо за кратко време кренули да освајамо и међународне награде. За мерло смо добили сребро на Декантеру, што је у овом нашем послу велико признање – поносно је истакла Александра, а ја само помислих, шта би било да је у моје време било вина у Ђурђевим Ступовима, како бисмо се вратили кући.
Пише: Зорица Драгојевић
