За винограде и производњу вина породицу Јојић веже дуга породична традиција. Како каже извршна директорка винарије „Мачков подрум“ Ђурђица Јојић, све је почело с римским императором Пробусом.
- Шалу на страну, фрушкогорско виногорје има заиста дугу и богату традицију. У винском Срему подразумевало се да свака домаћинска кућа има винограде и вино, те је то био случај и с нашом породицом. Ми смо, истражујући порекло породице, наишли на запис у црквеним књигама да су се наши преци још у 19. веку бавили гајењем грожђа и производњом вина – каже Ђурђица. – Мачков подрум има око 30 хектара винограда, на 2 шира локалитета.
Шпицнаме као име фирме
У нашем крају свака породица има свој надимак или „шпицнаме“. Оно је чак и значајније од формалног презимена – каже Ђурђица Јојић. – Јојићи имају надимак Мачкови. Моја бака је, на пример, у Иригу била позната као Ђуђа Мачкова, оца знају као Бату Мачка. Кад смо отварали винарију, просто нам је било нормално да је назовемо „Мачков подрум“. А уз то је упечатљиво и лако памтљиво.
А све је добило нови ток за породицу Јојић почетком двехиљадитих, када је сазрела идеја да се поново озбиљније позабаве винарством.
– Ја сам у то време живела и радила у Италији и доста смо сарађивали са стручњацима из северне Италије. Италија је већ неколико година светски лидер у винском свету, не само по произведеној количини вина, већ и по иновативним решењима у технологији. Ми смо посећивали престижне сајмове у Милану, Болоњи, доста смо обилазили винарије и винограде, учили. Међу првима у Србији применили смо неке методе које су данас стандардна пракса. Трудили смо се од почетка да очувамо традиционалне вредности, али на један модеран начин, користећи све уштеде и побољшања које омогућавају модерне техника и технологија.
Дани младог португизера
Винарија „Мачков подрум“ сваке године организује Дане младог португизера, раније за Новосађане, а сад за суграђане, Ирижане.
- Ми смо десет година прослављали ову својеврсну винску нову годину у Новом Саду, и захвални смо Новосађанима на невероватној подршци. За то време је и наш Ириг стасавао и осетили смо да је сазрео тренутак да пређемо тамо где вино и настаје. Има ли логичнијег места за обележавање Дана младог португизера, од Винске улице у Иригу? – прича Ђурђица. – Он је фрушкогорска престоница и, отварајући прву бурад с младим португизером баш у Иригу, поручујемо да се у потпуности враћамо коренима, традицији, и надамо се да ће нам се велики број посетилаца у томе придружити. Уосталом, Ириг је свега 20 километара удаљен од Новог Сада, те то није велика препрека за оне који воле наш португизер сватовац, који је иначе једино право младо вино у Србији.
Данас се све више тражи „нешто друго“, аутохтоно, необично, што истанчана винопијска непца нису осетила. И то је прилика за мале винарије да свету понуде своје комбинације старих сорти.
- Можемо слободно рећи да смо једни од родоначелника тог тренда у Србији – каже Ђурђица. – Када смо бирали сорте за садњу, највише недоумица имали смо око португизера. Имали смо велику жељу да га садимо, велику непознаницу у погледу начина неге ове сорте (јер скоро да није било оних који су имали искуства с овом сортом, данас га пракитчно више нема код нас), и песимистична предвиђања стручњака и околине по питању успеха вина од ове сорте. Португизер је некад био најзаступљенија црвена сорта на Фрушкој гори. Опевао га је и Ђорђе Балашевић у својој песми „Ал’ се некад добро јело“. Он је део традиције нашег поднебља, те је отац одлучио да га ипак засадимо. Испоставило се да је слава нашег португизера на неки начин претекла славу саме винарије. Данас га, поред нас, има свега још пар винарија, а испоставило се да португизер као и друге локалне сорте, има велики потенцијал. Свугде у свету људи су се заситили интернационалних, општепознатих сорти, сви желе нешто другачије, специфично, ново. Поред тога, аутохтоне сорте су значајне јер представљају наше нематеријално културно наслеђе, окосница су наше традиције.
Лоше вино може да се препозна
- Један наш познати енолог рекао је да од доброг и здравог грожђа може настати и добро и лоше вино, али да од лошег грожђа никад не може бити добро вино. Модерни концепти и искусан технолог могу да „замаскирају“ вино ако грожђе није здраво, но искусни познаваоци вина то умеју да препознају.
Разговарати о послу а не дотаћи се подршке државе, просто је немогуће.
- Подршка државе је широк појам. Постоје одређени програми финансијске подршке за произвођаче вина, по различитим основама. По мени најзначајнија подршка државе изостаје, а то је – промоција домаћих вина! – истиче наша саговорница. – Идеално би било када би постојале националне и међународне кампање у којима би се људи информисали и подстицали да пију вина, и то домаћа. Нема боље подршке од оне која доводи до ширења тржишта, стварања нових конзумената, тј. потрошача. Када више људи пије домаће вино, више га купују, винари више продају и самим тим могу више да зараде. Када би, на пример, све државне институције на својим дешавањима служиле искључиво домаћа вина, то би била снажна порука која би учврстила статус домаће винске индустрије.
И када би дан желели да завршимо чашом вина, довољно је да пажљиво одаберемо између белог, црвеног и розеа баш оно које нам у том тренутку највише прија. Винари су ту да одговоре на сваки захтев купаца, а наша саговорница уме да одабере и препоручи оно најбоље.
- У топлим данима више пријају лаганија вина – бела, розе, лаганије црвено као што је португизер. Волим да се опустим уз совињон блан или розе Фрајлу, увече и уз траминац мирисави или португизер. Од наших белих вина и шардоне је такође доста цењен. – каже Ђурђица.
Д. Хинић
Добро јутро број 579. – Јул 2020.
