Након завршетка Тројанског рата, Одисеј је по повратку кући залутао на острво, на којем је сама живела Кирка, прогнана ћерка бога Сунца. Чаробним травама је покушала да задржи Одисеја на острву, али се умешао бог Хермес, дао му мали бели цвет из шуме и тако му вратио сећања на дом и верну супругу Пенелопу.
Пише: Биљана Ненковић
Та грчка биљка мол, била је у ствари висибаба, чудесни цветак која штити од заборава. Од тада овог весника пролећа прати прича о незабораву, а касније и научно сазнање да се у њеном нежном телу крије лек за Алцхајмерову болест.
Малу и неустрашиву висибабу ништа неће зауставити да процвета. Појављује се испод снега, док још шибају ветрови и харају мразеви и кад нема довољно светлости. Она од заборава чува тајну природе да ће после зиме увек доћи пролеће. Вероватно због цвета који је погнут, код нас је добила назив висибаба. Припада породици суноврата и постоји више од 20 врста које се разликују по величини, облику и изгледу, шари на цвету и периоду цветања.
Назив висибабе, или Galanthus, потиче од грчких речи gala и anthos, што значи млеко и цвет – млечно цвеће. Самоникла је и расте у листопадним или зимзеленим шумама, на ливадама, крај река, уз потоке и врбаке.
Висока је од 10 до 30 центиметара, а листови су дугуљасти и зелени. Из њене луковице се издиже цветна дршка на чијем врху је само један висећи, нежни цвет беле боје звонастог облика. Цвет се састоји од шест латица, распоређених у два круга, благог мириса. Висибаба је омиљена биљка и у баштама. Често се гаји као украсно цвеће. Одговарају јој влажна земљишта и лагана полусенка. Размножава се најчешће пресађивањем биљке после цветања и она следеће године наставља да расте из луковице. Медоносна је, иако рано цвета те, ако је је лепо време, пчеле ће је прву посетити. Цвета од јануара до априла.
Висибаба се може успешно гајити у двориштима. Луковице висибабе саде се од августа до половине септембра. Највише јој одговарају полумрачна места, те је треба посадити у сенци грма и дрвећа. Луковице треба засадити на дубину од 5 до 10 центиметара, у групама од по 15 до 20 комада.
Треба оставити довољно места између луковица, јер ће свака од њих створити још нових. После цветања, висибабе стварају плодове од по неколико семенки, које треба оставити на биљци. Оне садрже специфична уља која привлаче мраве. Мрави у своје колоније односе семенке и тако се висибаба даље размножава. У јесен дворишне висибабе треба прекрити земљом и тресетом.
Уколико висибаба не цвета, то је сигуран знак да јој је потребно расађивање. Луковице се изваде, одвоје, а затим ставе у припремљене рупе с хумусом. Може се гајити и у саксији, али не треба је поставити на директно сунце. Занимљиво је да јој је, ако се размножава из семена, потребно три године да процвета.
Сретењски звончићи
Латински назив висибабе Galanthus први пут се спомиње 1597. године у књизи Џона Џерарда под описом „луковичасте љубичице”. У нашој земљи открио их је Јосиф Панчић у 19. веку. Сам назив висибабе много пре Панчића био је одомаћен у народу, због повијене стабљике, која подсећа на погрбљену баку. Познате су и под називом “сретењски звончићи”.
