Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Vodenice na Bistrici

Vodenice na Bistrici

925

SA IZLETA VRELOG PO SRBIJI, BRALE

Sećam se prvog srpskog horora „Leptirica“ nastalog po pripovetki Milovana Glišića „Posle devedeset godina“. Glogovim kocem probodene grudi lepe gazdaške devojke, borba vodeničara sa vampirom, leptir. To malo scena što sam odgledala kroz prste, zavučena duboko u majčin zagrljaj, i danas mi izazivaju jezu i strah. I ne, nije to bio prolazan dečiji strah, nego nešto što traje do današnjih dana. A onda dođe drug Mile da me pozove na izlet po Srbiji. Pristanem bez razmišljanja, jer šta sa njim može da bude loše? Krene čovek da mi priča gde ćemo ići, šta ćemo videti, pominje manastir Vitovnicu, neke pčelare i etno selo, ali kad reče „vodenice“ uši mi utrnuše. Bog te video, kakve vodenice? Ma, ni u ludilu. On o osam vodenica, te stare, te svetski raritet, a ja udri po njemu.

– Jesi li poblesavio čoveče? Ne idem taman da glogov kolac poneseš sa sobom!

 Mile me gleda i ne veruje. Ne zna šta se dešava, a meni para i na uši i na nos izlazi. Čini mi se da mi oči sevaju. Smirim se malo i pristanem, pod uslovom da sestra pođe sa nama.

Ko na izboru za „mis mokre majice“

A, subota ne bi bila takva da smo je birali. Najtoplija celog leta, u šest ujutro pripeklo kao da sunce žaračem razgrću. Nismo još ni u autobus ušli, bili smo mokri ko da smo na izboru za „mis mokre majice“. Putnici bukvalno uleću sa ulice, bacaju se pod sisteme za hlađenje i trokiraju.

Tačno u sedam, po rasporedu, krenuli smo auto-putem prema Petrovcu na Mlavi. Raspoloženje je podignuto na viši stepen čim smo se malo rashladili. I naravno, kao po dogovoru, svi smo se ostrvili na vodiča. Mi koji ga poznajemo, zbijamo šale sa njim, a ostali bi, kao na šalteru u Domu zdravlja, samo da pitaju. Iza mene, starija domaćica ne zaklapa usta. Jedna od onih žena koje verovatno i u snu pričaju. Za deset minuta saznadoh o njenom životu sve od „Kulina bana do današnjih dana“.

Prva naša destinacija bila je medeno selo Kamenovo poznato i u bivšoj Jugi kao mesto sa najviše pčelara i košnica po glavi stanovnika. Moglo bi se reći da nam je upala kašika u med. Medenjaci, sedam vrsta domaćih rakija, med, sve nas je to dočekalo na ulazu u domaćinstvo Jeremića. Ali o njima u nekoj drugoj priči. Bitno da smo dalje krenuli podnapiti i u još boljem raspoloženju.

 – Au, pa kako ću ovako vesela pred oca Tadeja, Bog da mu dušu prosti – pita se starija putnica, dok druga dobacuje:

– Pa ti reče da si samo med probala!

– Malo meda, malo medovače – smeje se i stropoštava na sedište.

 Posetismo i manastir Vitovnicu, zadržasmo se malo duže od sat i po, poklonismo senima oca Tadeja i nastavismo put svako udubljen u svoje misli. Jer, „kakve su ti misli takav ti je život“. I bi čudna tišina u autobusu, neko čudno čudnovanje.

Vek deset kilometara dug

Do sela Bistrica, udaljenog deset kilometara od Petrovca na Mlavi, prošli smo kroz čitav jedan vek. U avlijama oronule, bele kuće na četiri vode i dvorci od po nekoliko spratova koji stoje kao posvađane jetrve. Prkosno i bez reči gledaju jedni u druge. U dnu dvorišta, obično, drveni ambari na zidanim temeljima, do njih kačare i vajati koje čuvaju lavovi na kapijama. Srbija brale! U centar sela, koje je dobilo ime po istoimenoj reci, stigli smo tačno u podne. Atmosfera kao da je zakazan obračun kod „OK korala“. Vrela izmaglica peče asfalt, vidiš je kako treperi, oko česme nadžidžani seljani kao svrake na dalekovodu, a iz lokalne prodavnice čuje se hrapavi glas:

– Dobro došli u Bistricu, najlepše selo na svetu!

– Dobro je, taman sam mislila da će neki Vajat Erp da izleti iz ovog lokala – šalim se dok nam prilazi domaćica Gorica koja je predsednik Udruženja vodeničara i pomeljara. Sa njom krećemo u vodenični tok.

Deset vodenica, od kojih je osam u funkciji i dve valjavice (objekat za valjanje sukna) koje su proglašene Spomenikom kulture od velikog značaja, naređane uz reku Bistricu na dužini od pet kilometara. I znate ono „to ti je tu, iza ćoška, samo malo napred kreneš“. E to malo iza, bilo je oko pola kilometra do prve vodenice po paklenoj vrućini u sred podneva. Domaćica ode sa ostalim putnicima, a sestra i ja ostadosmo da vidimo prvu vodenicu. Na žalost, bila je zatvorena zbog slabog vodostaja. Ipak, požurujem ovu moju, da ne bude belaja. Stižemo grupu dok ona usput krade smokve iz seoskih avlija.

– Šta radiš to? Sram te bilo! –

– Pa vidiš da su grane van dvorišta – pravda se kao dete dok deli žutu, sočnu smokvu na pola. Šta ću, opraštam joj taj sitni delikt, sestra mi je, a i dala mi je deo.

Gornji kamen samleo i dogovor

I dok raspravljamo da li je ukrala ili nije, stigosmo i do druge, Milisavčića vodenice. Tu nas je čekala grupa i vodič mokar do pola nogu. Zverao čovek u potočaru, slikao i upao u jaz. Dogovor sa Goricom da nam priča o njihovom radu pao je u vodu i samleo ga gornji kamen. Jer, naši saputnici su jedva dočekali da novinari nešto pitaju pa da se kao po komandi sjate oko nas i ne dozvole da delamo. A vodenična vrata otvorena, čuje se čeketalo koje udara u gornji kamen, i kao da čekeće „Sava, Sava, leptirica, Sava“. Bar ga ja tako čujem. Hvatam sestru za ruku, nogu, uši, više ni sama ne znam gde, guram Gorici snimač pod nos, uzvikujem pitanja i tresući se prelazim vodenični prag. Sa svih strana spušta se paučina upletena u bele brašnjave konce, škripe dulunge pod nogama, čuje se ono poznato „cijuuuu“ dok gospođe guraju vrata i naguravaju se koja će pre ući. Gorica stoji opušteno pored samog mlina i pokušava da nam objasni sistem rada:

– Ispod vodenice je točak koji pokreće gornji kamen u vodenici, donji kamen je statičan. Pored njih tu je i čeketalo koje upozorava kako voda teče. Ako ide brže melje se sitno brašno, ako ide sporije melje se krupno. Ova vodenica je iz 1780. godine. Neke od seoskih vodenica su i starije ali su dulunge (daske) obnavljane. Više vodenica ima i sobu u koju su vodeničari stavljali peć, krevet, sto da bi mogli da prenoće u vodenici dok melje brašno – priča Gorica kad odjednom neko ciknu pored mlina „Miš, miš!“.

Au, lebe mekani, kad poskakaše gospođe, kad počeše bežanija i vriska, samo što im ne ostadoše papuče u vodenici. Što bi narod rekao „bežte noge da vas ne …“. Ostadoh sama sa vodeničarkom pa ono malo srca što mi bi u nosu zbog vrućine, začas pređe u pete. Drhtućem kao breza na vetru, a ne smem da prekidam priču. Cedim kroz grlo piskutavim glasom prvo što mi pada na pamet:

– Jel se melje za pare ili na ušur?

Selo u izboru za najlepše na svetu

– Melje se i na ušur, i za pare. Kako ko. U Bistrici gajimo pšenicu i kukuruz, sa strane donose raž i speltu za mlevenje. Oko 250 kila sitnog brašna za kačamak može da se samelje za 24 sata. Tada je kamen spušten i to je hladno mleveno, jer točak ne sme da se okreće brže, da ne zagreva. Ako se melje za stoku, onda može da se samelje oko 350 kg za dan, jer je krupnije mleveno. To je prekrupa. Verovali ili ne, naše vodenice su zainteresovale Evropa Nostru kao najugroženiji lokalitet koji treba rekonstruisati, a selo je u izboru za najlepše na svetu – ispričala je Gorica dok smo izlazili na svetlost dana.

Kako mi je dobro došla ona vrelina od 40 stepeni, kako mi je bilo prijatno i kako sam se lagano osećala samo kad smo izašli. Elem, ostalo je još sedam. Sledeća je bila Velika vodenica, čiji je opstanak ugrožen zbog spuštanja obale oko nje. A, do vodenice koja će prva biti obnovljena u pomenutom projektu vodi nakrivljeni most na čijem početku stoji za drvo zakovano upozorenje „nije bezbedan prelaz“. Krenusmo nas dve po Goričinom uputstvu, al krenuše za nama, kao pačija škola, i gospođe iz autobusa. Sve bi da vide i čuju, iako za njima odzvanja glas:

– Pustite njih da idu, one su novinarke, rade svoj posao, vi se vratite! Nemoj da mi bude kao u „Ko to tamo peva“ pa da vas tražim po Bistrici.

Leptiri ko slepi miševi

I bi ono što biti mora! Kako izađoh pred Veliku vodenicu, zaseni me sunce, zapahnu vazduh pun memle, noge klecnuše u jaz podeljen na dva toka i krenuše leptirice na mene. Poleteše mi oko glave, šarene, velike, male bele, titraju krilima ko da su slepi miševi a ne leptirovi. Majko rođena, bežim oko sebe, saplićem se o svoje noge i vičem sestri:

– Evo je, evo je, slikaj je, snimi je! Jao, ubiće me!

Žena u šoku, ne zna šta pre da uradi, snima, prekida snimak, slika, pa opet snima, trči prema meni da skloni leptiriće. I dok rukom maše, udari me po glavi tako da svi strahovi nestadoše u momentu. Ne zna se da li smo u komediji, ili u horor filmu. Dobro je što one babe odoše da ne gledaju sramotu. Snimismo i tu Veliku vodenicu, zamandaljena ali prelepa, najveća od svih koje smo videli u selu. Od nje, preko ladne Bistrice u kojoj osvežismo i noge i glave, krenusmo dalje.

Sledeća vodenica na čistini, sa vodom dovedenom od „preko puta“ bila je za nas jedna od najlepših. Zidano, uređeno stepenište vodi do samih vrata. Iz krova viri pocinkovani dimnjačić a unutra dve prostorije. Naravno, zaključana od posla i od ljudi. Virim kroz prozorče, ispeta na vrh vrhova prstiju, dovikujem sestri:

 – Jaoooj, dođi da vidiš! Ima i sobica za vodeničara, i sto, ima i radio! Ajde, snimi ove džakove pored mlina! Ajde, snimi, šta čekaš!

Gleda me belo, ne veruje šta tražim od nje.

– A kako misliš da snimim, da uđem kroz ovaj dimnjačić, kroz krov – pita ironično dok joj, udarena suncem u glavu, ladno odgovaram:

– Pa da, kroz krov!

Smejemo se same sebi, dok nam se majice lepe za leđa a noge teške od vrućine jedva vučemo niz travu.

Kazna za smokve i pobeđen strah od vampira

Ova vodenica je baš lepa, uređena, vidi se da je često u upotrebi. Ali, kao i u svakoj prethodnoj, ima malo onog horor šmeka. Sve vreme se pitam dok je gledam kako li je noću tu zanoćiti. Šta je vodeničarima prva misao kad uđu unutra i otru prašinu sa dulungi? Zakucana duboko u misli, krećem dalje, grlim sestru i iz glasa počinjemo da pevamo staru narodnu:

„U potoku, usred gaja vodenica melje staraaaa!“

Izlazimo na glavnu džadu i susrećemo naše saputnike koji sveli od vrućine u, jadno malenom, hladu starog bagremčića čekaju Goricu da ih vozi do manastira Đerinac. Pitaju nas kako možemo da pevamo po toj vrućini. Dok se čude čudom, mi nastavljamo još žešće:

 „Od jutra do mraka puna je momaka, jer tu žito melje i ušur uzima lepa vodeeeeniiičaarkaaa!“

Neki pedesetak metara dalje, pored asfalta, restaurirana kao da je sad izgrađena, šepuri se Nedeljkova i Miljanova vodenica. Na tabli, pored zamandaljenih vrata, piše da je stara nekoliko vekova, porušena od strane Turaka 1813. pa onda obnovljena. I malo čudna za vodenicu, jer je na putu, jer ima trem, jer joj voda dotiče iz zidanog jaza.

 – Ajmo gore da vidimo kako se kreće voda, odakle dolazi – zovem sestru a vidim joj po licu da joj je pritisak skočio na dvesta, noge kao babure nabrekle, ali hoće da mi učini, da slika, da snima, da je parkiram kao magare za slikanje u Rovinju.

Ispesmo se iznad vodenice u šumarak, desetak metara po oštrom, crvenkastom kamenu. Taman kad joj rekoh šta da slika, začu se krljanje kamenja. Okrenem se, kad ova moja muka leti niz strminu. Odoše noge i uvis i uniz, pravi piruete dok pokušava da ne padne, ne znam gde joj zadnjica, a gde glava, krivi noge ko Miloš Šestić dok dribla. Čuješ samo „jao, bem ti, auu“. A ja stojim ko ukopana i mislim se ako krenem, mogu i ja da se sližem niz ledinu, bolje da jedna ostane kako treba. I počinjem da se smejem iz sveg glasa. Od muke a i od scena. Ustade ona, psuje vodenice, psuje firmu, direktorku, mene pogotovo, pokazuje nogu odranu i traži da joj se ovo upiše kao povreda na radu.

– Ma jok, nema ništa od toga. To ti je sve kazna što si krala smokve! –

I tu je kraj… Nema dalje. Strmina je učinila svoje, ostadoše još četiri vodenice neviđene. Ali dobro, barem prebrodih strah od vampira

Piše: Zorica Dragojević