Пише: Зорица Милосављевић
Од када је 2017. године обелодањен податак да у Волнијевом хербаријуму, најстаријој ботаничког збирци у Србији, која се чува у првој српској гимназији у Сремским Карловцима, постоји ампелографска колекција с више од стотину пресованих листова винове лозе, не престаје интересовање научне јавности, али и виноградара и винара за то откриће. И једне и друге занима које су то сорте гајене пре више од два века на простору Фрушке горе, као и да ли неке од њих постоје и данас.
Збирка побуђује нарочиту пажњу, с обзиром на чињеницу да ју је директор Карловачке гимназије Андрија Волни почео да формира 1797. и да је она попуњавана до шездесетих година 19. века, дакле, пре филоксере. То значи да ће се њеном научном обрадом доћи до сазнања о сортименту Фрушке горе пре појаве те болести која је уништила винограде на везаним земљиштима широм Европе, али и о многим другим, и вероватно добити одговори на питања о пореклу и аутохтоности одређених сорти.
Виноградаре заинтригирао грашац
– По нумерологији с хербарских папира, евидентиране су 122 сорте у Волнијевом хербаријуму. Међутим, када смо дефинитино прегледали сав материјал, испоставило се да је тај број мањи – каже научни сарадник и руководилац хербаријума БУНС Природно-математичког факултета у Новом Саду др Милица Рат. – Колекција, дакле, садржи 77 сорти. Има неколико дволисница које имају етикете, али не и сачуване листове винове лозе. Има и дволисница у којима постоје листови без етикета, које прате с информацијама материјал у њима. Ти примерци нам, нажалост, нису од неког посебног значаја, посебно што је бројка од 77 импозантна сама по себи и мала је вероватноћа да се међу тим примерцима, које не можемо да користимо из поменутих разлога, крије нешто ново. Од посебног значаја је чињеница и да у Волнијевом хербаријуму има више сорти него у књизи „Совершен виноделац“ Прокопија Болића из 1816, у којој је описао 35-36 врста. Не мање важан је и податак да су у хербаријуму обележене сорте које је Болић обрадио у својој књизи. Чак је неко ко је уносио податке у хербаријуму записао Болићево име и која је код њега по реду та сорта. То значи да је хербар ревидиран након 1816, када је изашла Болићева публикација, као и да је била доступна том истраживачу.
У тој групи од 77 сорти налазе се, између осталог, грашац црни и зелени, спомињу се дренак, неколико различитих сорти које су описане као варијетети першун грожђа, динка, смедеревка, зеленика.
– Сазнање да у хербаријуму постоји сорта под именом грашац особито је заинтригирало наше виноградаре, због утврђивања порекла сорте коју знамо као италијански ризлинг, што треба испитати – каже Милица Рат. – Питање о томе колико је белих, а колико црвених, опседа ме две године. Постоје уверавања да је Фрушка гора тло погодно за беле, а не црне сорте. Волнијев хербаријум то донекле демантује. У њему је 40 одсто црних и 60 белих. Црне сорте у сваком случају нису малобројне у односу на беле. Интересантно је да су прво у хербаријуму поређане црне, а после беле или зелене, како су их звали. Чађавица чавка била је прва, црни грашац друга, скадарка трећа, затим следе балента, црна зеленика, црни дренак, црвена и црна динка… Верујем да међу њима има и стоних сорти и на нама је да то у даљем процесу испитивања откријемо и докажемо. Следећи корак јесте да их заједно са стручњацима с Института за виноградарство подвргнемо истраживањима, која ће довести до тога да можемо да их опишемо, да утврдимо да ли се могу поистоветити са данашњим или постоје одступања, а ако постоје, ког су типа. У ботаници су народне приче од изузетне важности. То је такозвани етнобиолошки сегмент, и служи као извор информација. Ако не можемо да их повежемо с историјским подацима, онда нам је проблем да њихову веродостојност потврдимо. Хоћемо да приче утемељимо научним доказима. Посебна вредност хербара је у томе што ћемо моћи уз помоћ њега да кажемо другима: „Ви то немате.“
Већина сорти потиче из Сремских Карловаца
Већина сорти у хербаријуму потиче с територије Сремских Карловаца. Милица Рат каже да се често на етикетама наводе Ровине, Криви Банстол, али и други топоними, који данас јесу подручја и улице на периферији Карловаца или широј околини. Напомиње да све те топониме треба проверити јер је на Фрушкој гори и у Славонији било потеса под истим именима. Има и примерака из Ирига, Каменице, али већина потиче с подручја између Карловаца и Чортановаца. Од узгајивача, доста се спомиње Петер Маћаш, за кога Милица претпоставља да је био велепоседник у то време. Поред њега често се наилази и на име Марка Радосављевића.
У односу на најстарији шпански хербар винове лозе, Волнијев хербаријум, тачније ампелографска збирка у њему, јединствена је по томе што, осим листова винове лозе, има и пресоване гроздове.
– Од 77 примерака, 40 има сачуване гроздове, значи, више од половине – наглашава Милица Рат. – То нам је важно за молекуларну карактеризацију. Будући да смо обезбедили паре за то од Министарства пољопривреде, водопривреде и шумарства и тај пројекат води Биолошки факултет у Београду, пао нам је камен са срца, јер смо мисли да је то немогућа мисија, а ево, ради се на почетку процеса истраживања. Ти гроздови су нам важни и из практичних разлога. Опис и величина бобица карактеристике су помоћу којих виноградари могу да препознају сорте. Нама је битно да имамо добру морфолошку карактеризацију, то јест опис и хемијску карактеризацију. Циљ је да све те информације обрадимо и укрстимо и онда их практично искористимо.
Не постоје у хербаријуму детаљни подаци за све сорте, али за значајан број моћи ће да се дође до врло значајних информација. Милица Рат каже да се у опису сорте често наводи с ког су локалитета, ко су били узгајивачи и, како каже, што је најважније с биолошког аспекта, кратак опис листова, самог грозда, па чак и како изгледа цела биљка. Постоје и подаци у каквим бурадима се чува вино, а код неких је наведено и које су им сродне стране сорте.
Шпанци изоловали ДНК
Колекција сорти у Волнијевом хербаријуму постала је део пројекта „Валоризација генетских ресурса винове лозе у Србији: геномски приступ за виноградарство 21. века“ који финансира Министарство пољопривреде, водопривреде и шумарства. Половином године на завршници првог циклуса пројекта група стручњака са Београдског и Новосадског универзитета, међу којима је и проф. др Миодраг Грбић с Универзитета Западни Онтарио у Канади, посетила је Карловачку гимназију, и тада је узето седам узорака, како би се утврдило да ли је могуће изоловати било какав ДНК, с обзиром на то да је материјал доста стар, и не зна се да ли је и чиме третиран у прошлости и слично. Милица Рат каже да је у року од седам дана стигла повратна информација да су стручњаци успели да изолују ДНК.
Урађено је све што је неопходно за узорковање материјала из хербара, како би се отпремили узорци у Шпанију на највећи Институт Ла Риоха на анализу. Биће то дуготрајан процес, и нимало једноставан, али сви су уверени да ће дати резултате код доброг дела, ако не код свих сорти. Примаран циљ да се оно што се обради и анализира, дигитализује и да се у тој форми и презентује.
– До сада је доста урађено на промоцији збирке, она је изазвала велико изененађење и интересовање јавности, што је било очекивано. Сада је у фокусу обрада материјала. Материјал је изузетно крхак. Руковање њиме мора да буде пажљиво. Листови су лепо сачувани, али код таквог материјала увек постоји бојазан и могућност од пуцања. Првенствено нам је циљ да остане сачуван наредних 300 година. Намера нам је и да конкуришемо код других министарстава за новац за даљу обраду, заштиту, конзервацију, дигитализацију. Колекција захтева висококвалитетан папир, чишћење кутија… – каже Милица Рат
