Jutro je, nešto oko devet sati. Iz Beograda do manastira Zaova u Braničevskoj eparhiji, u ataru sela Toponica, stigosmo brzo. Još ni rosa sa pupoljaka božura i ruža manastirskih nije opala. Sunce se probija vrh oblaka što nakriliše homoljske planine, pohladno je, reže leden vetar. A u manastiru, crkvi, neka toplina. Uvukla se u srce, pa razlegla po celom telu. I ne znam odakle takav osećaj, kad je priča o nastanku manastira tragična.
Po predanju postanak ovog manastira opevan je u narodnoj pesmi Bog nikome dužan ne ostaje. Prema pesmi Jelica je bila sestra lokalnih vlastelina Pavla i Radula. Braća su se, kao što i ide poženila, Radulova ljuba je volela Jelicu kolko je i braća vole, ali Pavlova supruga je bila ljubomorna na nju. Kako bi je kod braće omrzla, prvo je ubila konja svog supruga i optužila Jelicu. Kako braća nisu poverovala, ubila je i sokola, a na kraju i svoje čedo Vuka, optuživši Jelicu da je to uradila. Braća su u to poverovala i za kaznu su vezala sestru za četiri konja, koje su nakon toga pustili na četiri strane sveta da je rastrgnu. Na mestu na kome je palo njeno telo nastala je crkva, oko koje su kasnije braća, pokajavši se, podigla manastir.
U manastirskoj crkvi, s vrata se nailazi na uzidan grob Jeličin, iznad groba freska. Nasuprot njoj, na zidu iznad ulaznih vrata u hram, freska Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja. I ništa tu ne bi bilo neobično da Irodijada nije prikazana u srpskoj gradskoj nošnji likom kneginje Ljubice Obrenović. Dok pokušavam da shvatim ko je ko, zašto i kako u sukobu dinastija Obrenović i Karađorđević prikazan, u crkvenoj prodavnici se očas posla napravi gužva. Monah smireno objašnjava koja je koja ikona, dodaje sveće, zvončiće, krstiće, sve sa voljom i polako.
– Jao što su lepe ikone, nigde ovakve nisam videla – moja kuma ne zna koju bi kupila, šta bi kupila, jer gde okom staneš tu ti se nešto svidi. Na kraju je povukoh iz gužve da krenemo prema jezeru, gde po predanju na Svetog Iliju plutaju senke konja, sokola i kolevke. Kroz gustu hrastovu šumu, nekih trista do četristo metara od crkve, uz cvrkut ptica i kreket žaba dođosmo i do te lepote. I to su oni trenuci kada vam zastane dah, ali bukvalno. Kad poželite da ste sami na tom mestu, da slušate dozivanje kreketuša koje u Beogradu niste čuli u poslednjih deset godina, kad vam je miris trave iako imate alergiju, najlepši miris na svetu. A onda pogledate na sat i shvatite da imate pet minuta da se vratite u autobus i u stvarnost, pa trčećim korakom nazad.
– Je li kumo, a šta ti misliš, kako su ljudi u to vreme išli ovuda? Vidi ove šume, kako su znali kuda idu, kako se tad putovalo? Zamisli da se izgubiš? – sipa moja kuma pitanja, meni samo ovo poslednje osta u mozgu.
Zamisli da se izgubiš?
Tekst i foto: Zorica Dragojević
