Прекраћивање зелених ластара обухвата две мере које се примењују у току вегетације винове лозе. То су пинцирање, познато и као закидање, и заламање ластара. Разликују се по времену извођења и дужини одбаченог дела ластара, а нарочито по циљу и постигнутом ефекту.
Пинцирање подразумева одстрањивање вегетационог врха ластара. Препоручује се код сорти склоних осипању цветова и у којих је рехуљавост редовна појава. Такве су црвени дренак, багрина, блатина, мадлен анжевин, чауш итд. С обзиром на то да се показало да је појава рехуљавих гроздова најчешће последица недовољне исхране цвасти, овај посао ваља радити непосредно пред цветање винове лозе. Уклањањем врхова зелених ластара у том периоду побољшава се исхрана цвасти и оплодња. Неколико дана после примене ове мере престаје пораст ластара, а производи фотосинтезе из листова одлазе у цвасти, гроздове и бобице.
Овом мером се може регулисати и развитак заперака. Када се врх ластара који интензивно расте пинцирањем уклони, тај раст се прекида и хранљиве материје се у већој количини усмеравају у пазушна окца, односно заперков пупољак. У случајевима када чокоти претрпе значајне штете од измрзавања, пинцирање се може применити као допунска агротехничка мера, и то са два циља – да се добије допунски род на заперцима и да се заперкови ластари користе за убрзано формирање основног облика чокота.
Када је у питању остварење првог циља, бројна испитивања су показала да ефекат примене пинцирања у великој мери зависи од сорте, услова средине, кондиције чокота, количине рода на основним ластарима и времена и начина на који се изводи. У подручјима и у годинама са дугим вегетационим периодом код многих сорти се може добити значајан род на заперцима првог реда. Како се наводи у литератури, испитивања у Војводини су показала да се под утицајем пинцирања у знатној мери може повећати родност заперака и тако добити значајан род код сорти ризлинг италијански, бувије афус-али и друге, док креаца, смедеревка, шасла, траминац и мускат отонел слабије реагују на ову агромеру, односно род који се добије на заперцима је безначајан.
У грожђу на заперцима, посебно у другој половини вегетације, услед врло високе фотосинтетске активности њихових листова, накупљање шећера се одвија врло интензивно, тако да се у знатној мери надокнађује то што се заперци касно појављују у пролеће.
Испитивања су показала и то да грожђе на заперцима у условима Војводине сазрева 10 до 20 дана касније од оног на основним ластарима. Када су повољни услови, у јесен достиже садржај шећера типичан за сорту, уз нешто повишен садржај киселина. Грожђе на заперцима који су се развили на правовремено пинцираним ластарима, односно ако има услова да сазри, може се користити у исте сврхе као и оно које потиче са основних ластара. Најбољи резултати су добијени када је пинцирање обављено седам до десет дана пре цветања. Том приликом се уклања вегетативни врх заједно са неразвијеним листовима.
Под утицајем пинцирања, на једном основном ластару уместо више слабих развију се два до три снажна заперка, који интензивном фотосинтетском активношћу у знатној мери надокнађују смањен број основних ластара на чокоту. У овом случају заперци могу послужити за убрзано формирање основног облика чокота, а могу се резидбом остављати и на род.
Према наводима стручњака заперци који су изазвани правовременим пинцирањем развијају се у нормалне ластаре и у потпуности могу да замене основне. Често се спомињу и неке од предности ових ластата. У извесној мери су отпорнији на ниске температуре него основни ластари и уз њихову помоћ може се убрзати формирање основног облика чокота.
За разлику од пинцирања, заламање се примењује сваке године и углавном обухвата све сорте и начине гајења винове лозе. Ако се изостави, на чокоту би било доста засењених листова, што није добро. Заламају се сви ластари на чокоту и тако побољшава осветљеност грожђа и остављених листова, стварају бољи услови за сазревање и повећава струјање ваздуха, односно избегава појава сиве плесни.
Заламање се обично примењује у време када лоза прецветава, а то је у зависности од услова развоја, најчешће средином јуна. У том периоду ластари су значајно прерасли потпору и почињу да се савијају. Ако се са овом мером порани или закасни, губе се њена корисна дејства. Код шпалирског система гајења оптимално време заламања је када ластари прерасту последњу жицу, а код пехарастог када прерасту колац као наслон. Уколико је узгојни облик типа завесе, где део зреле и сва зелена маса чокота висе надоле са потпоре овој мери се приступа када ластари дорасту до земље, а понекад и када се пруже по њој.
Ластари се прекраћују тако да изнад шпалира остане 30–40 центиметара лозе или да на ластару буде 10–12 листова изнад последњег грозда. Како ће се радити код пехарастог облика чокота зависи од дужине коља у винограду, док се ластари на облицима типа завесе заламају на 40 до 50 центиметара од земље. Сорте чији ластари имају краће чланке могу се заломити даље од површине земље, док се оне са дужим чланцима заламају ближе земљи.
Веома ниско заламање се не препоручује, јер претерано одбацивање лисне површине утиче на смањење вегетативног потенцијала, а самим тим и на родни потенцијал.
С. Малиновић
Добро јутро број 542 – Јун 2017.
