Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ ЗИМНИЦА НА ТОЧКОВИМА ПУТУЈЕ СРБИЈОМ

ЗИМНИЦА НА ТОЧКОВИМА ПУТУЈЕ СРБИЈОМ

367

Лична достава уместо брзе поште

Сваког дана на десетине или чак стотине тегли и килограма зимнице и намирница путује Србијом од произвођача до крајњег купца. Такозвана лична достава зимнице је новији тренд, који је данас постао, скоро па, неминован за опстанак малих произвођача и пољопривредних газдинстава који живе од прераде воћа и поврћа.

О томе, колико се зимнице дневно испоручи требало би да се направи посебна метода мерења и процене. Нико нема прецизан податак, али се претпоставља да у највеће градове Србије сваког дана својим возилом стигне на десетине произвођача на уговорено место. Ту их чекају купци, који су претходно наручили жељену количину и врсту производа. Новембар и децембар су убедљиво најживљи месеци за доставу.

„Поштарина“ за купце бесплатна

– Раније смо зимницу слали брзом поштом. Али, свако ко би наручио плаћао је поштарину која се често изједначавала или и премашивала вредност пакета. Људи су се због тога нећкали. Када сам схватила да имам истовремено неколико поруџбина из Београда, Младеновца, Крагујевца или Новог Сада, одлучила сам да својим аутомобилом превезем пакете и то купце ништа није коштало. Не одвозим баш на адресу, осим у посебним случајевима, али се договоримо за место које свима одговара. Преко друштвених мрежа најавим дан и датум доласка и они поруче шта коме треба – каже Ана Никодијевић из Овсишта код Тополе, која својим аутом за једну доставу пређе од 200 до 300 километара.

Ана већ десетак година прави зимницу за продају од воћа и поврћа са породичног имања по традиционалним рецептима. Сада је прерада њихова основна делатност и то им одговара од како је тржиште пољопривредних производа постало турбулентно.

– Олакшавајућа околност код прераде је што увек можете да балансирате са сировином и продајете је касније. Како нисам могла да чекам да неко дође на имање и купи по коју теглу, одлучила сам да достава буде један од начина продаје. Многе сталне купце упознала сам на гастрономским и традиционалним манифестацијама, на којима сам редовно излагала своје производе. Касније сам се придружила друштвеним мрежама, а онда су уследиле препоруке и тако се направио круг купаца – каже домаћица из Овсишта.

Свака тура нова авантура

Анине муштерије већ знају одакле потичу намирнице, задовољни су квалитетом и укусом. Увек им понесе и поклон изненађења, а овакав начин доставе има још једну предност.

– Свака тура је нова авантура. Упознајем нове људе. Поразговарамо, погледамо се очи у очи. Постајемо пријатељи или добри познаници, дружимо се – додаје Ана Никодијевић.

На њеној страни је и географија, јер су око Овсишта сви већи градови, па лако и брзо стигне на одредиште.

За младог Младена Добродовца из Брзећа код Копаоника је то отежавајућа околност, због удаљености, али се привикава на њу.

– Не очекујем да ће неко доћи у Брзеће да од мене купи два килограма пројиног брашна и неколико тегли ајвара. Зато сам се прикључио многобројним малим произвођачима, који седну у ауто и испоручују на кућну адресу. Кад баш завеје снег, онда шаљем брзом поштом – прича нам Младен.

„Радино благо“ с незагађене планине

Младен је своје производе назвао „Радино благо“ по мајци, која је спремала зимницу на традиционалан начин. Он на имању, на 1.100 метара надморске висине гаји кукуруз, раж, пасуљ, воће и поврће, на плодном и незагађеном земљишту. Прерађује их, пакује и продаје.

– Највише наручују Београђани и Новосађани и то разноврсне намирнице у једној поруџбини. Као кад вам стигне пакет од родбине са села. Узму по неко кило пројиног брашна, сир, кајмак, ајвар, слатко и џем, мед, ракију и нешто од сезонског воћа и поврћа. Такав начин доставе ми је исплатив, иако пређем за дан више од 500 километара, јер носим више пакета. Зими ионако нема много посла на имању, тако да је свима добро. Купци добију свеже и проверене намирнице, које иначе у маркетима не би могли да пазаре, а ја уновчим свој рад – каже Младен.

Ипак, у Младеновим пакетима најчешће се нађе пројино брашно, млевено у воденици, затим ражано, јечмено и хељдино брашно. Следи домаћи пасуљ, кајмак и сир, који имају посебан укус због испаше крава на обронцима Копаоника. Доставу белог мрса ради искључиво зими, јер не жели да ризикује.

И Ана и Младен имају разноврсну зимницу. И слану и слатку. У своје аутомобиле пакују домаће сокове, слатка, џемове, шарене салате, пинђуре, ликере, туршију. Како шта стиже на њиховим имањима, тако плодове претварају у зимницу. Са падина Копаоника пут Београда и Новог Сада често путују и сомборка пуњена сиром или купусом, сок и слатко од дивљих боровница и купина, као и домаће ракије.

Сеоски кетеринг

Из пољопривредних газдинстава Шумадије све чешће стиже понуда правог домаћег кетеринга за потрошаче из престонице. Тако се у аутомобилске гепеке зими пакују пихтије, чварци, сланина и домаће суво месо. Овом врстом доставе бави се Драган Јовановић из Загорице код Тополе.

– Купци знају да гајим свиње и сам сушим месо. Многи од њих долазе кући, али када имам доста поруџбина из Београда није ми тешко да им то однесем – каже Драган.

Ана Никодијевић је од прошле године почела да прима наруџбине за домаће погаче, штрудле, пите од развучених кора, па чак и кох прави, када за то има интересовања. Каже да купци већ на паркингу зграде одвијају тепсије и почињу да испробавају домаће специјалитете..

Потражња зависи од годишњег доба

-Потражња зависи од годишњег доба. У новембру су то свакако ајвар, туршија, млевени парадајз и џемови. Током зиме одлучују се за нешто од ванстандарне понуде, попут сока од коприве, зове или дрењина. Хоће мало да промене и да пробају слатко од смокве или пеглану паприку са медом, купиново вино. Како зима одмиче наручују нешто повољније производе, као што су сок од вишње, јабуке или јагода. Тада мало и падне цена преосталог ајвара, па се и он пакује у ауто – каже Ана Никодијевић.

Текст и фото: Биљана Ненковић