Сваког празника патронима манастира Крупе, Успења Пресвете Богородице у народу познатијег и као Велика Госпојина, окупе се православни Далматинци у храму чији су житељи бивали и Симо Матавуљ и Доситеј Обрадовић, Богу се помоле за добробит и здравље на све четири стране света развејаних верника, који се могу описати и као расплаштен народ, баш као када се кола, далматинска кариола са пластом садевеног сена нагне и по неравној џади се сено распе.
Када се спомене Далмација, обично се помисли на море, галебове, клапе, беванду и ине синониме јадранског хедонизма, али се ретко помисли на онај део овог земљиног шара што је нешто даље од хука таласа Адриатика, мрежа за манулу, нешто даље од бодулске (илити оточке) икавице, на земљу камениту и горовиту на којој су вековима опсатајали и припадници српског, православног народа. Љута Загора и Буковица Вука Мандушића и њени нешто питомији сердар Јанковић Стојана Равни Котари, земља на којој се нашој једнородној браћи од краја 20. века и познатог бесмислено крвавог расапа негдање земље, баш као и за времена Симе Матавуља, оспорава право на историју која непобитно доказује непрегледан низ њихових предака који су својим знојем и крвљу натапали сури камен, жуљевитим рукама отимали од летњег звиздана род на оскудним њивицама, насталим тек на минијатурним „плачевима“ које су генерације чистиле од камена, касније узиђиваног у сухозиде који су опет требали да спрече ерозију посне, црвенкасте земље.
Ма колико пута човек пролазио ауто-путем Загреб-Сплит, увек га изненади промена до које долази чим се прође један од најдужих тунела на овој саобраћајници, онај Светог Рока. Док је са северне стране вазда зелена, горовита Лика, по изласку из тунела, поврх Подвелебитског канала, путника сачека призор који би суром каменом пустопољином пре пристајао површини Месеца него људском хабитату. Док се са обронака Велебита којим доминирају Тулове греде, са преке стране назире плодни плато Равних Котара, пут води кроз Буковицу, земљу свакојаке суровости и дивље лепоте, у чијем крилу се назире тиркизни, животодарни Јадран који се од подвелебитског канала кроз Масленичко ждрело разлива у, прво Новиградско а онда и ваљда најмање на свету, Каринско море, на које подсећа и певање у гласовитом „Разговору угодном народа словинског“ Андрије Качића Миошића : “…На ти новац, старче Мјеловане, тер ћеш купит једну ћекву вина, што ће теби бити до Карина!…“
До тог маленог мора, које само због узуса геоморфолошке струке није тек залив, изнад којег се протежу два велика насеља, Горњи и Доњи Карин, пре југословенског грађанског рата насељених искључиво српским становништвом чији, какав ако не камени, православни храм Светог Кирика и Јулите из половине 16. века сведочи о старотавности, стиже се проласком кроз „тврди град“ Обровац, минијатурни градић угњежден у клисуру коју твори крашка лепотица Зрмања која од свог личког изворишта до блиског улива у море дивљим буковима стиже. Даље пут води, да ли десно ка Карину и Бенковцу или лево ка Жегару и њему блиском манастиру Крупа, саграђеном на истоименој речици далеке 1317. године као задужбина краља Милутина Немањића. Предање каже да су му темеље поставили монаси из манастира код данашње Босанске Крупе, а први пут од утемељења обнављан је већ у време цара Душана, 1345. о чему сведочи запис на своду манастирске цркве. Српски краљеви Милутин, његов син Стефан Дечански, као и унук Стефан Душан, деспотица Англенина… издавали су манастиру даровнице у виду земљишта за издржавање, а касније су то и Турци потврђивали султановим стамболским ферманима.
Сваког празника патронима овог манастира, Успења Пресвете Богородице у народу познатијег и као Велика Госпојина, окупе се православни Далматинци у храму чији су житељи бивали и Симо Матавуљ и Доситеј Обрадовић, Богу се помоле за добробит и здравље на све четири стране света развејаних верника, који се могу описати и као расплаштен народ, баш као када се кола, далматинска кариола са пластом садевеног сена нагне и по неравној џади се сено распе. Можеш га, ту на путу, поново садети, али никада то није исто, јер једном расплаштено такво и остаје, садети га опет можеш тек на мирном месту на које си и кренуо, а то је данас за овај народ Србија, Немачка, Америка, Канада, Аустралија…а не њихова родна груда. Сузе на очи окупљеном народу натерају редови чувених, у традиционалне одежде одевених, чувара Христовог гроба манастира Драговић, кршних момака и људина који, на жалост не долазе више са обала Перућког језера и врела Цетине већ из Ветерника онкрај Новог Сада, где их је „војно-редарствена операција Олуја“ прогнала.
Ипак у самом храму и манастиру не светкују само православни, јер је и данас жива традиција заветовања околног живља другог верског закона овој светињи у случају какве болештине и велике невоље, па свечарској литургији присуствује и велик број, додуше старијих, католика који и дан-дањи пазе на српску светињу и налазе се у помоћи монасима манастира Крупа, обновљеног од последњег разбојничког харама напорима донедавног владике дамлатинског, а сада тузланско зворничког, Фотија, монашки постриженог и духовно потеклог из Ковиљског манастира.
Као пастири преосталог српског живља све су ћешћи ипак свештеници потекли из овдашње Богословије манастира Крке, бисера православља ушушканог у кањон Крке. Овај древни манастир подигла је 1350. године српска принцеза Јелена, сестра цара Душана, удата за хрватског кнеза Младена ИИ Шубића, посветивши га Светом арханђелу Михаилу. Предање каже да су манастир на данашњем мјесту, на наговор монаха Рувима, исповедника принцезе Јелене, основали монаси приспели из Свете Земље и то из манастира Св. архистратига Михаила, којег је тамо подигао још један од у порфиру рођених Немањића, краљ Милутин. Одговор на питање зашто је баш на том месту подигнут овај православни светоархангелски манастир можемо потражити и у тврдњи старог историчара Луцијуса који говори о проповедима апостола Павла Далматинцима у простору око реке Крке. Близина римског војничког града Бурнума, седишта 11. и 6. римске легије, као и катакомбе испод самог манастира оснажују ту тврдњу и наводе на закључак да су оснивачи манастира знали за то, па су управо ту и установили ову светињу у којој од 1615. године ( уз неколико насилних прекида) као просветна и верска кула светиља српског народа постоји и Богословија“Света Три Јерарха“.
Манастир Крка броји дуге векове и њиховим током се богатила његова ризница, па су у њу приспевале бројне драгоцености непроцјењиве вриједности не само из српских крајева него и из Јерусалима, Свете Горе, Венеције и самодржачке царске Русије, па су ту и епитрахиљ Светог Саве и „Октоих“ Божидара Вуковића, али и књиге Вука Стефановића Караџића и Доситеја Обрадовића на којима су они приликом боравка у њему, као аутори, исписали своју посвету манастиру Крки. Овоме свакако треба прибројити и патерик из 1346. назван „бугарски“ на чијим корицама пише: „Сија Књига манастира Вилендара“, а ништа мање је значајно да се у манастирској цркви чувају честице неколицине светитељских моштију као што су Св. Трифуна, Св. Николе, Св. Антипе и Св. Харалампија…
Како је светост овог места велика не само за православни живаљ, па се у њему, попут манастира Крупа, моле и бројни хришћани римске деноминације, након изгона српског живља из Далмације 1995. године ова светиња је тек незнатно оштећена јер су га на време заштитиле хрватске власти, па се и данас, а поготово на свако Преображење (19.јула) лепотом овог здања и његове ванвременске околине, али и духовношћу напајају сви под капом небеском верни, човекољубиви и мирољубиви људи.
Драговић – светиња најхудије судбине
Страдални манастир Драговић онкрај реке Цетине је још једна од светиња која је морала бити обнављана, али његова историја бележи далеко већи број невоља који је ова светиња првобитно настала тек шест година након Косовског боја преживела и наџивела. Два пута до темеља разграђиван (једном од Млетака у 18. веку и у прошлом од комунистичких власти) у брда померан и поново грађен, не би ли се коначно место акумулационом језеру направило, сад је тек подсетник на православни живаљ Врлике, Кољана и иних некад многољудних, а сад аветињски пустих српских села.
М.М.
Добро јутро број 569 – Септембар 2019.
