Стране инвазивне врсте које уништавају станишта домаћих биљака представљају други најзначајнији узрок губитка биолошке разноврсности у свету.
Процењује се да и до 10 одсто од око 300.000 у свету познатих врста виших биљака може постати инвазивно, уношењем у нове екосистеме.
Стране инвазивне врсте данас постају све већи еколошки и социо-економски проблем у свету. Ове врсте имају изразито негативан утицај у природи, доводећи до поремећаја природне равнотеже у многим екосистемима, услед чега се бројне аутохтоне врсте могу наћи у опасности од изумирања.
Шта су то стране инвазивне врсте?
Страна (алохтона, ненативна, незавичајна, егзотична, интродукована, унесена) биљна је врста која природно не живи на одређеном подручју, него је у њега доспела или може доспети тако што ју је човек унео намерно или ненамерно. Уколико насељавање стране врсте негативно утиче на биолошку разноврсност, здравље људи или причињава економску штету на подручју на које је унесена, тада ту врсту сматрамо инвазивном. Припадају свим већим таксономским групама и обухватају вирусе, гљиве, алге, маховине, папрати, више биљке, бескичмењаке, рибе, водоземце, гмизавце, птице и сисаре. Унутар свих ових група налазе се бројне врсте које имају потенцијал да постану инвазивне у неком екосистему и негативно утичу на аутохтони биодиверзитет. Уз уништење станишта, стране инвазивне врсте представљају други најзначајнији узрок губитка биолошке разноврсности у свету. Процењује се да и до 10 одсто од око 300.000 у свету познатих врста виших биљака може постати инвазивно уношењем у нове екосистеме.
Опасност за економију, екологију и здравље
Иако је проблем инвазивних врста постојао и раније, практично од када постоје миграције људи, трговина и транспорт, овај је проблем постао посебно изражен у двадесетом и двадесет првом веку. Последица је убрзаног раста и ширења трговине, транспорта и путовања, а оно што је нужно следило јесте ширење многих врста широм планете и снажан раст броја врста унесених у нове регије.
Уз уништење станишта, стране инвазивне врсте представљају други најзначајнији узрок губитка биолошке разноврсности у свету. Еколошки утицај ових врста испољава се на најразличитије начине. Тако, на пример, стране инвазивне биљне врсте одузимају простор завичајним врстама биљака, користе воду и хранљиве материје, мењају услове у станишту, као и структуру и састав заједница, излучују једињења која негативно утичу на раст и развој других биљака, те се укрштају с аутохтоним врстама.
Поред еколошких, стране инвазивне врсте узрокују и значајне економске штете. Процењује се да инвазивне врсте годишње коштају светске економије стотине милијарди долара, а према неким проценама та вредност је и већа и износи и до 5% вредности глобалне економије. Значајан број ових врста такође може негативно утицати на људско здравље, попут биљке амброзије, чији је полен изразити алерген.
Црна, бела и сива листа
Како би се проценила инвазивност неке стране врсте, а тиме и њени, потенцијално негативни ефекти на одређеном подручју, спроводе се поступци процене ризика. При томе се, у зависности од резултата процене ризика инвазивности, врсте смештају у одређене категорије, односно на црну или белу листу. Црна листа је попис инвазивних страних врста које изазивају забринутост јер су на одређеној територији, за који се процена спроводи, доказано инвазивне или би у случају уношења могле проузроковати проблеме и штету.
За разлику од црне листе, бела листа је списак страних врста чије уношење у природу не представља еколошки ризик за одређено подручје, те би њихово стављање на тржиште, узгој у контролисаним условима или увођење у природу било могуће под одређеним условима, али се не подстиче њихово неконтролисано пуштање у природу.
Уколико се за неку врсту не може са сигурношћу проценити да ли представља опасност она може бити стављена и на сиву листу која укључује врсте о чијем утицају на животну средину још нема довољно података или је тај утицај ограничен. Поред тога, некада се употребљава и појам „Watch list “. То је листа страних врста које би у скорој будућности могле колонизовати одређено подручје (нпр. врсте које су присутне у суседним подручјима/државама).
Брана за освајаче територија
Контрола инвазивних врста и ублажавање њиховог утицаја на аутохтоне врсте и станишта представља данас један од најзначајнијих изазова заштите природе. Осим у ситуацијама малих и изолованих подручја, страну инвазивну врсту када се прошири практично је немогуће уклонити из станишта. Због тога је важно рано откривање присуства потенцијално инвазивних врста и спровођење брзих мера њихове контроле и уклањања. Потпуно уклањање инвазивних врста могуће је једино уколико се открију брзо, док су њихове популације минималне, а најефикаснији начин борбе против инвазивних врста је спречити их да се прошире на неку територију.
Стратегија за контролу инвазивних врста укључује:
– спречавање уласка потенцијално инвазивних врста,
– истребљивање потенцијалних инвазивних врста непосредно након инвазије,
– биолошку контролу,
– хемијску контролу и
– механичку контролу.
Баш као и остали организми и гљиве су познате као освајачи територија, али њихов утицај на еко систем још увек није утврђен као критичан, бар не у Србији. Притом је реч о макро гљивама, не о фитопатогенима, чија је погубност по домаће врсте доказана.
Неком грубом поделом алохтоне гљиве у Србији можемо поделити на: сапробне гљиве које у Србију долазе у земљи за цвеће и расаднике, медитеранске гљиве које се шире природним путем процесом глобалног загревања, симбионтске гљиве које светом путују као мицелија на корењу дрвећа и других биљака, дошљаци са других континената непознатог канала интродукције.
Саксијске гљиве
Најпознатији представници прве групе су тзв саксијске гљиве из рода Leucocoprinus. То је род гљива у оквиру фамилије Agaricaceae и део је групе гљива у које спадају и родови Leucoagaricus, Lepiota, Cystolepiota, Macrolepiota и Chlorophyllum, а обухваћени су заједничким називом лепиотидне гљиве. Одлике рода су: шупља, влакнаста дршка која при бази прелази у булбу да би се затим нагло сузила, нежна и непостојана дршка, сапробски начин живота. Представник рода је Leucocoprinus cepistipes.
Углавном су то гљиве тропских крајева али су, захваљујући сапробском начину живота, успеле да населе станове и куће широм планете тако што доспевају у саксије са цвећем и пластенике заједно са земљом која се користи као подлога. Такође су познати као узгојна култура мрава ткача (Acromyrmex и Atta) који култивишу гљиве из овог рода, ђубрећи мицелију сажваканим лишћем и другом биљном материјом. Мрави ткачи довлаче у своје мравињаке отровно лишће којим се хране гљиве да би, након што гљиве с њиме заврше, оно постало јестиво за мраве.
Leucocoprinus birnbaumi је можда најпознатија гљива из овог занимљивог рода. Гљива је потпуно жуте боје, прекривена ситним жутим љуспама, до 6цм, жућкастог меса без особитог мириса и укуса. Иако се води као врста непознате јестивости у САД су забележени случајеви тровања овом гљивом. У Србију повремено залута, па својом лепом појавом додатно украси неку саксију са цвећем.
Leucocoprinus cretaceus је гљива беле боје, прекривена беличасти љуспама, до 10цм, месо беличасто без особеног мириса и горког укуса, може се наћи по саксијама и пластеницима на добро нађубреном земљишту.
Leucocoprinus brebissonii је ситна, нежна гљива беличасте боје, промера до 2цм. Прстен је нежан и несталан, шешир беличаст с тамносмеђим печатом у средини, прекривен ситним љуспицама. Месо је беличасто, неодређеног мириса и укуса. Токсичност ове гљиве је потврђена.
Род се састоји од приближно 40 врста и свака од њих се, захваљујући специфичном начину живота, може пре или касније наћи у неком од домаћинстава у Србији.
Медитеранске гљиве
Saproamanita vittadinii – Витадинијева пупавка, ливадска пупавка – једина је позната пупавка у Србији која расте по ливадама. Изгледом веома подсећа на ливадског шампињона, али се од њега разликује по белим листићима и површином плодног тела које је прекривено ситним љуспицама. Из године у годину гљивари из Србије проналазе све више примерака ове гљиве која се у литератури води као медитеранска врста.
Сунчаница са црном грбом
Macrolepiota phaeodisca је сунчаница са шеширом пречника 4 до 8 цм. У почетку је тамносмеђ, а како љуспице пуцају, клобук постаје беличаст. На централном делу се налази крупна, тамносмеђа до црна грба, по којој је гљива и названа. Љуспице су јој неправилно концентрично распоређене. Пружају се преко ивице клобука с којег висе у облику крпица. Прстен јој је прост, нежан, прилепљен уз дршку. По доступној литератури плодоноси у насадима борова уз морску обалу на песковитој подлози, али је у Србији забележена на више врста тла, од речног муља, ливаде па до нађубрених, запуштених њива. Већином су налажене у лишћарима мада су забележене и у присуству бора.
Симбионти
Интродукцијом алохтоног дрвећа у Србији су се појавиле и неке гљиве које су више заступљене у неким другим крајевима. Такве врсте се, по правилу, могу пронаћи само у присуству свог микоризног партнера. Уз приморски бор (Pinus pinaster), рецимо, стигла нам је и гљива Suillus bellinni. Шешир јој је обима до 12цм, беличаст у старости мраморисан у рђастосмеђим и љубичастим тоновима. Цевчице су јој прво крем боје па жуте. Дршка је у горњем делу жута у доњем беличаста, прекривена гранулама. Месо јој је беличасто, у основи дршке жућкасто, без особитог укуса и мириса
Још једна приморска врста је и Suillus mediterraneensis који је жуте боје а посебна карактеристика му је месо које мирише на кокос.
Није само промена климе узроковала насељавање континенталног дела приморским врстама, већ и далекосежно петљање човека у природни поредак. Са садницама страног дрвећа стигли су и њихови микоризни партнери. Неки од тих организама инвазивне су врсте које убрзано освајају територију и потискују домаће, док су неке бенигније, попут гљива из овог рода које су везане за свог партнера и представљају укусан залогај када се на њих наиђе.
Најпознатија интродукована врста је Suillus lakei, придошао са северноамеричком дуглазијом (Pseudotsuga menziesii) као и његов амерички рођак Suillus americanus. Прва врста се среће и у природи у засадима дуглазија, док је друга врста ограничена на паркове и појављује се спорадично. У петоигличастим боровима може се наићи и на сибирску слинавку (Suillus sibiricus) који упркос свом имену порекло води из целе северне хемисфере, а не само из Сибира, како му име каже.
Клатруси
Гљиве из рода Clathrus присутне су у Србији већ дуже време и не зна се поуздано како су се прошириле на наше поднебље. Који год да им је био канал индукције, ове гљиве се све чешће могу пронаћи по нашим шумама.
Велика полиповка (Clathrus archerii) – испрва расте у облику јајета из којег избијају 4 до 6 звездастих кракова дужине до 15цм. Кракови су црвенкасте боје и прекривени су слузавом, тамномаслинастом глебом.
Вештичије срце (Clathrus ruber) – испрва расте у облику јајета, из којег временом избија плодно тело кавезасто-решеткастог облика, висине до 12цм, а ширине до 8цм, у нијансама наранџасте и црвене боје.
Обе гљиве имају веома непријатан мирис који се далеко шири, а служи им за привлачење мува које користе за расејавање спора.
Велика полиповка је дошљак из Аустралије, али се прилично одомаћила у Србији и све је чешћа, док је вештичије срце нативно у Јужној Европи и све се више шири у Централној и Источној Европи.
М. Даљев
Добро јутро број 581 – Септембар 2020.
