Vreme je spremanja hrane za zimu zato pričamo o značaju silaža i kiselina koje čuvaju njenu hranljivost i stvaraju uslove da je stoka rado jede.
Mlečna kiselina, koja predstavlja najvažniji produkt mlečnokiselinskog vrenja u silaži, formira se dejstvom homo i heterofermentativnih mlečnih bakterija. Obim i proces dinamike vrenja, kao i zastupljenost šećera u spremljenoj silaži mogu se približno tačno proceniti na osnovu količine mlečne kiseline. Njena osnovna uloga u toku siliranja se zasniva na izrazitom baktericidnom dejstvu, koje onemogućava i zaustavlja rad nepoželjnih mikro organizama u silo – masi, a posebno buternih klostridija, pa time sprečava stvaranje buterne kiseline kao jednog od prvorazredno štetnih produkata koji se može nagraditi u silaži.
Ako mlečne kiseline ima u dovoljnoj količini, u optimalnim uslovima baktericidno dejstvo će se posle nekoliko nedelja odraziti i na aktivnost samih mlečnih bakterija. Ukoliko se iz bilo kog razloga ne nagradi dovoljno mlečne kiseline, postepeno se ubrzava aktivnost pomenutih buternih klostridijuma, koji za svoju aktivnost troše postojeće šećere, ali i nagrađenu mlečnu kiselinu, pa se kao rezultat takve aktivnosti sintetiše više buterne kiseline i naglo smanjuje kvalitet silaže.
Silaže dobrog kvaliteta od kukuruza sadrže u proseku 1.5-6.5% mlečne kiseline, dok je u silažama trava zastupljena u intervalu od 3.0-7.0% u odnosu na suvu materiju.
Sirćetna kiselina se sintetiše u najvećoj meri na početku vrenja, u toku trajanja aerobne faze. Najčešće se javlja u silažama kod kojih nije dobro sproveden proces sabijanja mase, tako da se u slojevima javlja višak vazduha. Kasnije u toku fermentacije, dodatno se sintetiše sirćetna kiselina, koja nastaje kao produkt rada heterotrofnih mlečnih bakterija saprofitne mikroflore. Aktivnošću ovih bakterija se deluje na prisutne šećere, tako što se transformišu jednim delom u mlečnu kiselinu (do 50%), dok se ostatak šećera iskoristi za dobijanje sirćetne kiseline (oko 15%) alkohol se nagradi sa 10-20%, a utvrđeno je da 30% tretiranog šećera od strane pomenutih bakterija se izgubi u vidu ugljen-dioksida.
Da bi se smanjila ovako negativna produkcija u siliranoj masi zadnjih decenija se pristupa metodu dodavanja inokulanata u procesu siliranja hraniva. Inokulanti su materije formirane na bazi homofermentativnih mlečnih bakterija, koje se odlikuju znatno većom efikasnošću u produkciji mlečne kiseline. U dobro spremljenoj silaži, prihvatljiva količina sirćetne kiseline trebalo bi da iznosi do 5,5% u odnosu na suvu materiju.
Prisustvo propionske kiseline u silaži ukazuje na nepoželjne procese razlaganja proteina u formiranoj silaži. Kada su dobro sprovedene faze u pripremi silaže, tada se u normalnim uslovima vrenja propionska kiselina pojavljuje u neznatnim količinama, tačnije u tragovima. Međutim, kada se količinski javi u intervalu od 0.01-0.2% od suve materije, to ukazuje da u silaži postoji proces razlaganja proteina. Ukoliko prisustvo ove kiseline poraste na vrednost veću od 1.5%, to je indikator intenzivne razgradnje proteina i upućuje na vrlo lošu silažu.
Dobro pripremljena silaža u svom sastavu nema buterne kiseline, ili se može naći u minimalnim količinama od 0.05% u odnosu na suvu materiju. Buterna kiselina se javlja u toku naknadnog vrenja, pre svega u silažama koje nemaju dovoljno mlečne kiseline. Silaže sa manjom količinom buterne kiseline nisu škodljive i mogu se koristiti u ishrani stoke. Nepoželjni procesi koji se javljaju u silaži, utiču na pojavu ranije pomenutih buternih klostridija, koji deluju na povećanu sintezu buterne kiseline, a samim tim i na čitav niz štetnih materija koje nastaju kao produkti nepoželjnih promena i razgradje proteina. Silažu sa više od 0.10-0.15% buterne kiseline treba oprezno, u manjim količinama uvoditi u obrok i pri tom se pridržavati postojećih načela za ovakvu vrstu hraniva.
Piše: dipl.inž Dragoljub Krajnović
