Насловна АРХИВА БЕЛИ ЛУК: Ченови преносе болест

БЕЛИ ЛУК: Ченови преносе болест

Принос умањују многе гљиве, вируси, инсекти

763
Фото: Pixabay

У људској исхрани бели лук је важна биљка. Користи се као зачин, али и као лек. Парцеле под њим су уситњене, мада су последњих година све бројније, посебно под јесењим белим луком. Међутим, приноси су још увек ниски, у просеку 3,6 тона по хектару. Разлога има више, а један од значајнијих је лоше здравствено стање садног материјала.

Бели лук није захтеван у погледу температурних услова. Клија на три до пет Целзијусових степени, корен расте на десет, надземни део биљке на око 17, а за раст ченова и дозревање луковице потребно је 20–25 степени. Не тражи ни нарочито плодно земљиште. Међутим, осетљив је на недостатак влаге у земљи, на корове, болести и штеточине.

До сада је на белом луку откривено педесетак паразита, међу којима су гљиве, вируси и фитоплазме. То не значи да су сви пронађени и на нашим пољима. У преношењу обољења из једне у другу годину значајну улогу имају заражени садни материјал и непридржавање плодореда. Вегетативним размножавањем заражених ченова све болести се лако пренесу из једне у другу вегетацију, са једне на другу парцелу. Пошто већина њихових проузроковача може да презими у зараженим остацима на пољу и у земљишту, плодоред ваља поштовати (за неке паразите и до осам година). Иако се штете од неких болести могу смањити хемијским препаратима, основ заштите је здрав садни материјал и вишегодишњи плодоред, уклањање остатака после вађења и њихово спаљивање.

У нашим крајевима принос и квалитет главица белог лука најчешће смањују гљиве – изазивачи беле, сиве, црне, зелене и фузариозне трулежи, рђе и пламењаче. Њима се придружују и вируси који су најбројнији баш на овом поврћу. То су вирус мозаика белог лука, жуте патуљавости лука ретко црног лука и жуте пегавости ириса. Од инсеката, парцеле под овом биљком ретко када заобилазе лукова мува и мува белог лука, као и трипс.

У подручјима с умереном климом, рђа је најчешћа болест. Откривају је црвенкастомрки јастучићи на листовима, који се, ако су јаче заражени суше, опадају и остају на парцели, па су извор заразе за наредну годину. Луковице су ситне и лаке. Овој болести одговара прохладно и влажно време. У нашој земљи нема регистрованих фунгицида којима би се биљке могле заштитити, а у свету се користе они на бази манкозеба, метирама и бакра. Осим већ препоручених механичких мера заштите, такве парцеле се умерено ђубре азотним ђубривима, а обилније калијумовим.

Бела трулеж се на домаћину развија током целе вегетације, али и у складишту. Зараза креће после ницања. Корен и до њи део младих луковица трули и обично је прекривен густом мицелијом, а касније и склероцијама. Склероције у земљишту задржавају виталност око пет година, али се неће активирати све док корен белог лука не дође у њихову близину. Болест је најопаснија у пролеће, када је земљиште умерено влажно и загрејано. Осим механичке заштите, препоручљиво је пре садње нове запрашити, или их потопити у раствор фунгицида на бази тирама, којим се биљке могу и заливати у пролеће.

Гљива изазивач трулежи главица и лисне пегавости заражава биљке напољу, али и у складишту. Открива је омекшали врат луковице, који постепено трули, а ченови се смежурају и мумифицирају. Главицу прожима сива мицелија са склероцијама.

Botrytis cinereae (сива плесан) на белом луку се сматра паразитом слабости. Активира се рано у пролеће, инфекција се остварује преко рана, али гљива може и директно да продре у домаћина. Осим здравих ченова, плодореда и хигијене парцеле, развој болести могу да спрече и фунгициди на бази хлороталонила, пропинеба, цимоксалина, металаксила. Ваљало би да се биљке заштите превентивно, прскањем у два наврата током раног пролећа. Осим гљива, штету на белом луку праве и вируси. Заједничко за све је да се не виде голим оком, и да не постоји ефикасан хемијски препарат против њих. Заштита је превентивна – плодред, здрави ченови и сузбијње лисних вашију и трипса, инсеката који их најчешће преносе.

Мува белог лука – Helomyza lurida је врло честа и опасна штеточина овог поврћа јер јој је оно једина храна. Има једну генерацију годишње, а презимљава одрасли инсект који се активира рано упролеће, чим температура пређе у плус. Јаја полаже на листове, и из њих се пиле ларве које се убушују у биљку, најпре у лист, а кроз њега силазе у стабло и луковицу. У свакој биљци налази се само по једна ларва. За заштиту од ове штеточине усев се прска чим мува почне да лети и десетак дана касније препаратима на бази тиаметоксама, диметоата, ацетамиприда, имидаклоприда. Инсектициди се не смеју користити за заштиту лука који ће се употребити као младо поврће.

Лукова мува (Hylemyia antiqua) – има две до три генерације годишње. Први одрасли инсекти лете већ крајем априла, допунски се хране и полажу јаја, из којих се недељу дана касније пиле ларве које се убушују у стабло и луковицу. У једној главици може да се нађе и до 50 ларви које се хране биљним ткивом и слабе биљке. Одрастао инсект друге генерације из леће крајем јуна, а треће – у августу. Заштита је превентивна: плодоред, хигијена поља, али и хемијска, истим инсектицидима који се употребљавају за заштиту од муве белог лука. Трипс на многим биљкама штету прави сишући сокове, те су нападнути листови пуни тачкица. Овај инсект има више генерација, а развој једне траје око две недеље. Ветар га преноси на веће удаљености, а познат је и као вектор биљних вируса.

Од превентивних мера заштите препоручују се плодоред, дубоко орање и наводњавање. Пошто воде скривени начин живота, приликом примене инсектицида добро је додати и неки фунгицид на бази сумпора и оквашивач. Прска се инсектицидима на бази диметоата и малатиона.

С.М.

Добро јутро број 539 – Март 2017.