U ljudskoj ishrani beli luk je važna biljka. Koristi se kao začin, ali i kao lek. Parcele pod njim su usitnjene, mada su poslednjih godina sve brojnije, posebno pod jesenjim belim lukom. Međutim, prinosi su još uvek niski, u proseku 3,6 tona po hektaru. Razloga ima više, a jedan od značajnijih je loše zdravstveno stanje sadnog materijala.
Beli luk nije zahtevan u pogledu temperaturnih uslova. Klija na tri do pet Celzijusovih stepeni, koren raste na deset, nadzemni deo biljke na oko 17, a za rast čenova i dozrevanje lukovice potrebno je 20–25 stepeni. Ne traži ni naročito plodno zemljište. Međutim, osetljiv je na nedostatak vlage u zemlji, na korove, bolesti i štetočine.
Do sada je na belom luku otkriveno pedesetak parazita, među kojima su gljive, virusi i fitoplazme. To ne znači da su svi pronađeni i na našim poljima. U prenošenju oboljenja iz jedne u drugu godinu značajnu ulogu imaju zaraženi sadni materijal i nepridržavanje plodoreda. Vegetativnim razmnožavanjem zaraženih čenova sve bolesti se lako prenesu iz jedne u drugu vegetaciju, sa jedne na drugu parcelu. Pošto većina njihovih prouzrokovača može da prezimi u zaraženim ostacima na polju i u zemljištu, plodored valja poštovati (za neke parazite i do osam godina). Iako se štete od nekih bolesti mogu smanjiti hemijskim preparatima, osnov zaštite je zdrav sadni materijal i višegodišnji plodored, uklanjanje ostataka posle vađenja i njihovo spaljivanje.
U našim krajevima prinos i kvalitet glavica belog luka najčešće smanjuju gljive – izazivači bele, sive, crne, zelene i fuzariozne truleži, rđe i plamenjače. Njima se pridružuju i virusi koji su najbrojniji baš na ovom povrću. To su virus mozaika belog luka, žute patuljavosti luka retko crnog luka i žute pegavosti irisa. Od insekata, parcele pod ovom biljkom retko kada zaobilaze lukova muva i muva belog luka, kao i trips.
U područjima s umerenom klimom, rđa je najčešća bolest. Otkrivaju je crvenkastomrki jastučići na listovima, koji se, ako su jače zaraženi suše, opadaju i ostaju na parceli, pa su izvor zaraze za narednu godinu. Lukovice su sitne i lake. Ovoj bolesti odgovara prohladno i vlažno vreme. U našoj zemlji nema registrovanih fungicida kojima bi se biljke mogle zaštititi, a u svetu se koriste oni na bazi mankozeba, metirama i bakra. Osim već preporučenih mehaničkih mera zaštite, takve parcele se umereno đubre azotnim đubrivima, a obilnije kalijumovim.
Bela trulež se na domaćinu razvija tokom cele vegetacije, ali i u skladištu. Zaraza kreće posle nicanja. Koren i do nji deo mladih lukovica truli i obično je prekriven gustom micelijom, a kasnije i sklerocijama. Sklerocije u zemljištu zadržavaju vitalnost oko pet godina, ali se neće aktivirati sve dok koren belog luka ne dođe u njihovu blizinu. Bolest je najopasnija u proleće, kada je zemljište umereno vlažno i zagrejano. Osim mehaničke zaštite, preporučljivo je pre sadnje nove zaprašiti, ili ih potopiti u rastvor fungicida na bazi tirama, kojim se biljke mogu i zalivati u proleće.
Gljiva izazivač truleži glavica i lisne pegavosti zaražava biljke napolju, ali i u skladištu. Otkriva je omekšali vrat lukovice, koji postepeno truli, a čenovi se smežuraju i mumificiraju. Glavicu prožima siva micelija sa sklerocijama.
Botrytis cinereae (siva plesan) na belom luku se smatra parazitom slabosti. Aktivira se rano u proleće, infekcija se ostvaruje preko rana, ali gljiva može i direktno da prodre u domaćina. Osim zdravih čenova, plodoreda i higijene parcele, razvoj bolesti mogu da spreče i fungicidi na bazi hlorotalonila, propineba, cimoksalina, metalaksila. Valjalo bi da se biljke zaštite preventivno, prskanjem u dva navrata tokom ranog proleća. Osim gljiva, štetu na belom luku prave i virusi. Zajedničko za sve je da se ne vide golim okom, i da ne postoji efikasan hemijski preparat protiv njih. Zaštita je preventivna – plodred, zdravi čenovi i suzbijnje lisnih vašiju i tripsa, insekata koji ih najčešće prenose.
Muva belog luka – Helomyza lurida je vrlo česta i opasna štetočina ovog povrća jer joj je ono jedina hrana. Ima jednu generaciju godišnje, a prezimljava odrasli insekt koji se aktivira rano uproleće, čim temperatura pređe u plus. Jaja polaže na listove, i iz njih se pile larve koje se ubušuju u biljku, najpre u list, a kroz njega silaze u stablo i lukovicu. U svakoj biljci nalazi se samo po jedna larva. Za zaštitu od ove štetočine usev se prska čim muva počne da leti i desetak dana kasnije preparatima na bazi tiametoksama, dimetoata, acetamiprida, imidakloprida. Insekticidi se ne smeju koristiti za zaštitu luka koji će se upotrebiti kao mlado povrće.
Lukova muva (Hylemyia antiqua) – ima dve do tri generacije godišnje. Prvi odrasli insekti lete već krajem aprila, dopunski se hrane i polažu jaja, iz kojih se nedelju dana kasnije pile larve koje se ubušuju u stablo i lukovicu. U jednoj glavici može da se nađe i do 50 larvi koje se hrane biljnim tkivom i slabe biljke. Odrastao insekt druge generacije iz leće krajem juna, a treće – u avgustu. Zaštita je preventivna: plodored, higijena polja, ali i hemijska, istim insekticidima koji se upotrebljavaju za zaštitu od muve belog luka. Trips na mnogim biljkama štetu pravi sišući sokove, te su napadnuti listovi puni tačkica. Ovaj insekt ima više generacija, a razvoj jedne traje oko dve nedelje. Vetar ga prenosi na veće udaljenosti, a poznat je i kao vektor biljnih virusa.
Od preventivnih mera zaštite preporučuju se plodored, duboko oranje i navodnjavanje. Pošto vode skriveni način života, prilikom primene insekticida dobro je dodati i neki fungicid na bazi sumpora i okvašivač. Prska se insekticidima na bazi dimetoata i malationa.
S.M.
Dobro jutro broj 539 – Mart 2017.
