Боранија је поврће из рода махунарки. Припада истој ботаничкој врсти којој и пасуљ. Разлика је у томе што се боранија гаји због махуна, а пасуљ ради зрна. Махуне селекционисаних сорти бораније су без конца и пергаментног слоја, а беру се када је зрно мање од врха шибице, док махуне пасуља имају квалитетно зрно различитог облика, величине и боје, које у њима сазрева.
Сорте бораније се деле на више група. Према висини на високе и ниске, по боји на жуте, зелене, шарене, по облику на округле, пљоснате, шиљате… Без обзира на поделу, све оне су укусне, припремају се на више начина, а гаје у складу с истим принципима.
Термичка обрада обавезна
Свежа боранија на пијачне тезге доспева у мају, али је услов да се посеје већ у фебруару, најчешће у негрејане пластенике. Има је све до касне јесени, а то је она из пострне или летње сетве. Ипак, из башта и са отвореног поља бере се обично у јуну, јер, подсећамо, боранија је топлољубива биљка. Када је температура ваздуха 25 степени и земљиште довољно угрејано и умерено влажно, никне за неколико дана.
Боранија је надасве корисна за људски организам, иако није баш омиљена храна свим члановима породице. Зато свака домаћица има своје „цаке“ како да приближи пробирачима ово поврће које има много биолошких и лековитих састојака и на организам делује слично инсулину. Садржи аргинин, бакар, гвожђе, калијум, калцијум, кобалт, манган, магнезијум, никл, минералне соли, натријум, угљене хидрате, фолну киселину, целулозу, беланчевине, биљна влакна и масти, витамине Ц, Е, К, ПП, шећере… Уз све то има релативно малу енергетску вредност.
У исхрани се користи махуна која се обавезно термички обради, јер свежа садржи састојке штетне за организам. Припрема се као главно јело без меса, са месом, као прилог уз месо, салата, а препоручује се и у дијеталној исхрани. Пошто садржи доста лековитих метерија, помаже организму у борби са анемијом, болестима зуба, мокраћних путева, срца и крвних судова, са дијабетесом, холестеролом, остеопорозом, падом имунитета, стресом, хроничним умором, бронхитисом, а веровали или не – када је у јеловнику, боре на лицу брже се „пеглају“.
Како је сачувати за зиму
Већ после прве бербе, боранија се мора редовно брати, у зависности од сорте – сваких пет до седам дана. Свеже убрана може да се чува свега два до три дана у полиетиленској врећици у фрижидеру. После тога губи квалитет. А шта урадити са вишком махуна?
Све што претекне ваља опрати, очистити, односно одсећи врхове, ако је потребно исећи уздуж и обавезно попреко, и конзервирати. То подразумева одлагање у замрзивач или сушење. Неке домаћице практикују да припремљену боранију прво кратко бланширају, охладе, па тек онда пакују у врећице, додају мало свежег листа першуна и стављају у замрзивач. Таква боранија заузима мањи простор а зими се брже припрема. Оне којима недостаје време, пакују је свежу, без обраде.
Боранија може да се чува и по рецепту наших бака, у чије време није било замрзивача, а зими се од ње припремало незаборавно јело са сувим месом које се, најчешће ноћу, сатима крчкало у земљаном ћупу у сељачкој фуруни. Ако је „јако масно“, пре служења му се додавао кромпир куван у љусци и исечен на крупне коцке.
Махуне су се некад сушиле тако што се најпре одаберу оне здраве, сочне, без конаца, очисте им се врхови и десетак минута се потопе у кључалу воду. Када се изваде, охладе се, просуше кухињском крпом, исеку на краће делове и суше у рерни на 70 до 75 степени. Нижа температура се не препоручује, јер би се тако могле лако укварити. Осушене махуне се чувају у платненој врећици на промајном месту у остави. Пре употребе се држе четири-пет сати у млакој води (повремено се мења да би остала млака), и припремају се најчешће као вариво.
Ниске или високе сорте
Да ли ће се гајити ниске или високе сорте зависи првенствено од места и времена производње. Ниске се гаје на великим површинама и као пострни усев, посебно ране сорте које имају кратку вегетацију. Гаје се без потпоре, добро рађају, махуне су квалитетне. Утврђено је да сорте танких и округластих махуна брже презревају од пљоснатих и меснатих.
Високе, које захтевају потпору, „кочопере“ се у баштама и на окућницама, спорије старе, боље подносе суво и топло време. Нeкада се потпора постављала тако што су се четири притке побадале у круг, уз њих посејале по четири кућице бораније, а притке при врху спајале и причвршћивале канапом и тако остајале до краја вегетације. Данас постоје пластифициране мреже (жице), које најчешће користе произвођачи краставаца. Бораније се посеје у двореде траке, на крају сваке се пободу високе притке и на њих причврсти мрежа уз коју се, због генетске склоности, боранија „пење“. Биљке које се не попну саме ваља причврстити пластичним штипаљкама какве се користе у малињацима, а могу се купити у скоро свакој пољопривредној апотеци.
На окућницама се као високе сорте најчешће гаје разне сорте вигне и многоцветног пасуља које су, због обиља цветова беле, ружичасте, црвене или љубичасте боје, и леп украс у башти.
Боранија воли топло време, када су загрејани и ваздух и земља. Али, воли и воду. Потребно је да се залива сваких 7 до 10 дана, док је млађа и чешће јер не сме се дозволити да се површински слој осуши. Залива се у касним вечерњим сатима када земљиште има довољно времена да упије сву воду тако да, када гране сунце, она не испарава са површине. Док не склопи редове биљке ваља два или три пута окопати и уклонити сав коров, јер не трпи нежељене комшије.
Када избије четврти лист, и у фази цветања, тражи прихрану NPK ђубривима. У сваки квадратни метар се унесе по 20 грама „вештака“, потом окопа и залије.
Р.Д.Ј.
