Sećam se, na Badnji dan, moj otac, kao pravi domaćin, budio je decu, a bilo nas je osmoro, da krenemo po badnjak u našu šumu – počinje svoju božićnu priču na Perkovom salašu njegov vlasnik Nikola Ivanić – U bundama, štrikanim kapama, sa šalovima, rukavicama, jer tada se zime bile one prave, ledene, izlazimo u dvorište, a pod čizmama zaškripi sneg kao čekrk na starom bunaru. Valja prtiti do našeg cerovog drveta. Otac se pred badnjakom prekrsti tri puta, Bogu pomoli i s tri udarca sekirom odseče badnjak. Kući se vraćamo pevajući crkvene pesme. A domaćica, moja mati, izglêda  gde smo jer mraz ume da stegne. Badnjak naslanjamo na kuću i jedan po jedan ulazimo unutra, da zagrlimo veliku zidanu peć, u kojoj se vatra davno razgorela – plete priču Ivanić, prisećajući se nekih drugih vremena.

– Mati mesi božićne hlebove, a ima i hlebova jer ima i nas. Uz badnju večeru služi se hleb koji se zove badnjača i on je jedan od najvećih. Domaćica umešeni hleb deli da bi bilo onoliko parčadi koliko je ukućana. U isto vreme mese se i obredni hlebovi i pletenice za decu. One se peku na ulasku u furunu, da ne bi izgorele. Na kraju se peče božićni kolač, ukrašen simbolima koji ukućanima donose dobro zdravlje, uspeh u školi, rod na njivi – zagledan u furunu šeta Nikola po sećanjima.

Kako kaže, u sumrak, na Badnje veče, dočekuju se korinđaši koji deklamuju korinđaljke, a za uzvrat od domaćina dobijaju orahe, jabuke, narandže i po koju paricu.

• Kada padne veče i korinđaši prođu otac u kuću unosi badnjak i slamu. Mi, deca idemo za njim i pijučemo kao pilići. Nakon pozdrava „Hristos se rodi“, mati prihvata badnjak i s ocem širi slamu po kući. U nju je pobacala slatkiše, a mi ih, uz pijukanje, tražimo čeprkajući po slami. Onda zajedno odlazimo do šporeta ili peći i džaramo vatru da se ona što više razgori, usput govoreći: „Koliko vatrica, toliko parica.“ Mati postavlja posnu trpezu. Na astal stavlja malo kukuruza, pšenice, žitnih stabljika. Prekrije ih lanenim stolnjakom koji koristi samo za velike crkvene praznike i postavi tanjire, iznese venčiće sušenih jabuka, spremnih baš za ovu priliku i sačuvano jesenje grožđe. Okupi se čeljad, a sto se ne rasprema do jutra.
• Muškarci bi se zatim – kaže naš pripovedač – okupili oko crkve i palili badnjak, a tada je vreme da se i zavađeni pomire. Do salaša su tada, zahvaljujući oštroj zimskoj noći umeli da dopiru zvuci tropara iz seoske crkve, a nebo je gorelo od plamena velikog badnjaka u selu. Uz kuvanu rakiju i vino ljudi su se okupljali oko njega do duboko u noć. Tada bi prasnule prangije, a sa crvenog tornja hrama Svetog Nikolaja u Neradinu počnu, kako to meštani kažu, gruvati topovi koji tu stoje još iz turskih vremena i najavljuju rođenje Hristovo. Pomešaju se tada i odjeci zvona iz obližnjih manastira Grgeteg, Krušedol, Staro i Novo Hopovo.

– Na Božić se ostaje kod kuće i prašta svima koji su nas uvredili ili povredili, jer to čoveku donosi sreću. Kod nas je običaj da se vino koje nam je od Badnje večeri ostalo skuva, u njega udrobi hleb i uzme se nekoliko zalogaja. To simboliše krv i telo Hristovo. Nakon toga odlazimo u crkvu na pričešće, a po povratku iz crkve sve je posvećeno položajniku. To je najmlađe muško dete iz kuće, koje se daruje novcem i jabukom, najvećom pletenicom od hlebnog testa -badnjačom koje su umesile majka i bake i vezale mu za košulju sa leve strane, kod srca. Ove godine na Perkovom salašu položajnik će biti moj dvogodišnji unuk Andrej, što željno iščekujem – kaže Nikola.

– Na prvi dan Božića, posle ručka, kapije se otvaraju i topot kopita najavljuje konjanike, da „teraju Božić“. To su mladi momci koje domaćin uvek daruje novcem, opasuje košuljom, a peškire vezuje za oglavinu. Nekada su to bili novi zetovi koji prve godine Božić slave u tazbini, i tada se obično govorilo:“Vidi, kako ga je tašta darivala“.

– Božićne praznike završavamo trećeg dana. Posle porodičnog ručka slama se čisti, skuplja i iznosi u dvorište. Snopiće sa grančicama od badnjaka vezujemo za najrodnije voćke. – priča Ivanić. – Otac je uvek prvo išao u vinograd., dok su moje sestre živini nosile malo žita koje je bilo ispod stolnjaka i slame za novi nasad, a muškarci su je unosili i kod stoke. Ta slama se ne spaljuje, već se unosi tamo gde ima živih bića. To je božićna priča nas Ivanića koju želim da ostavim u amanet svojoj porodici.