Пише: Светлана Мујановић
Целер ребраш у нашој земљи гаји само покоји баштован. Иако има карактеристичан, интензиван укус и арому, поседује изузетна нутритивна и лековита својства и користи се за припрему различитих чорби, али и као сок, многи повртари не усуђују се да га „запате“ у башти јер је прилично закерало.
Не подноси велику влажност ваздуха, али већа влажност земљишта му је неопходна за раст. Тражи пуно воде у зони корена, али не подноси да су му листови мокри и у надземном делу треба да буде изузетно проветрен простор. Та два захтева је тешко помирити, осим ако се гаји у систему наводњавања кап по кап.
Минимум енергије максимум здравља
Да подсетимо, целер је ботанички двогодишња дикотиледона биљка. Прве године формира само вегетативни део, док се друге образује цветно стабло, цвет и семе. Гаје се три варијетета:
Аpium. graveolens вар. Rapaceum – коренасти целер,
А. graveolens вар. secalinum
– лиснати целер
А. graveolens вар. dulce
– целер ребраш.
За исхрану се користе задебљали корен, лист и задебљале беле лисне дршке, и то као салата, вариво, свеж, сушен и као зачин. У неким крајевима називају га и бјелаш, цењен је као врло вредна лековита биљка, употребљава се као додатак супама, умацима и другим здравим јелима. Цењен је због изузетне ароме која потиче од етеричних уља.
Редовни је додатак туршијама збој јаког антисептичног дејства. Повећава апетит и убрзава варење. Ниска енергетска вредност сврстава га у дијеталну храну. У 100 грама штапића целера има смо 16 калорија. Штапићи су изузетно богати минералима, посебно калијумом, калцијумом, магнезијумом, натријумом, фосфором, манганом, цинком, гвожђем и селеном. Садржи витамине Ц, Б и Е, угљене хидрате, помало протеина и масти. Обилује влакнима па је користан за варење.
Сок, који се пије на празан желудац у континуитету једну до две недеље, добар је диуретик, чисти јетру, крвне судове и повољно делује на циркулацију, снижава шећер, подмлађује кожу, „поправља“ крхке кости и снижава индекс остеопорозе, убрзава излучивање жучи, помаже варење, смањује количине шећера у крви.Употребљава се и као чај, а највећу корист пружа ако се свеже лисне дршке додају у мешавине за смутије. Због интензивног мириса, особе којима то не прија, у припреми смутија могу да га мешају са шаргарепом и цвеклом.
Целер ребраш најчешће троше особе које имају здравствених проблема јер је одличан за детоксикацију организма и јачање имунитета. Али, све више потрошача је међу младим особама које воде рачуна о здравој исхрани. Одличан је и за припрему разних чорби, довољно је да се пред крај кувања дода који штапић који се после утроши заједно с чорбом.
Плодоред обавезан, влаге никад доста
Целер ребраш је светлољубива биљка дугог дана. Прилично је отпоран према ниским температурама. Минимална температура клијања је 3 степена, а оптимална 18 до 20 степени Ц, уз релативну влажност ваздуха од 70 до 80 процената и влагу земљишта 70 одсто пољског водног капацитета.. Има велике потребе за влагом током целе вегетације. Не подноси сушу. Највише му одговарају дубока и структурна земљишта, алувијум и чернозем у којима пХ има вредност 5 до 7. Не одговарају му парцеле с високим подземним водама.
Узгаја се из расада, а он се за све типове производи на исти начин. Целер ребраш је специфична биљка, код које могућа сезона бербе може да траје од маја до првих јачих мразева, те се сеје, односно расађује, у више наврата. Производња расада организује се тако да за пресађивање доспе од од краја априла-почетка маја до краја јуна. За рану бербу сади се гушће (11 до 17 биљака по квадратном метру), а за каснију ређе (8 до 10). Целер се обавезно гаји у плодореду. Најбољи предусеви су поврће, обилно ђубрено стајњаком какви су паприка, купус, или махунарке – боранија и грашак. Понегде се ребрасти целер сади у јарке, па се касније при међуредној обради мало нагрће.
Будући да је сезона могуће бербе ребрастог целера дужа, од јула до првих јачих мразева, и садњу треба организовати у више наврата од почетка маја до краја јуна, чему треба прилагодити и гајење расада.
Ребраш формира жиличаст корен који је дубљи него код лиснатог, а плићи него код коренастог и са дебелим белим лисним дршкама. По биолошким особинама сличан је шаргарепи. Овом поврћу ваља обезбедити доста светлости. Трпи благу засену али, ако је већа биљка, остаје кржљава. Због недостатка влаге у земљишту, корен пуца и огруби, листови делују анемично, а дршка губи чврстину.
Сурутком против пламењаче
Економски највеће штете целеру могу да нанесу паразитне гљиве проузроковачи пламењаче и пегавости, а пошто се у исхрани користе лисне дршке, употреба хемијских препарата није препоручљива. Биљке могу да се спасу само одстрањивањем спољних листова, али се тако враћају на почетак. Из средине розете непрекидно расту нови листови и продужава се вегетација.
У производњи ребраша на отвореном пољу пламењача је опаснија него у пластенику, јер се теже контролишу влага и температура. На малом поседу најефикаснију заштиту пружају плави камен и сурутка. Сурутка може да се „произведе“ у свакој кухињи и тако је увек на дохват руке, те се може прскати и превентивно.
Берба може да урани, не сме да закасни
За ранију потрошњу ребрасти целер може се брати и пре максималног развоја розете, чим се процени да тежи 150 грама. У технолошкој зрелости розета лишћа је потпуно развијена, а дршке спољних листова једре су и крте. Ако се закасни са бербом, постану сунђерасте и више нису за употребу. Бере се ручно, резањем у зони кореновог врата и при томе се одстрани неколико спољних листова. Затим се одрежу горњи листови, тако да „обрађене“ петељке, односно дршке, буду дуге 40 цм, док сирова, тек одсечена розета, може да мери до 70 цм.
