НОВИ БИЗНИС ДРАГАНА МАЏОВСКОГ
Драган Маџовски, власник златаре у Панчеву се од стреса изазваног послом брани „шетњaмa“ по плантажи ораха у атару Качарева. Има их десет хектара, права лепо негована шума и у овом веома озбиљном, a истовремено и рекреативном раду, помажу му Стефан и Алекса, синови, такође учени златари који ће по свему судећи испећи и воћарски занат.
Драганов повратак природи био је делотворан, а то из свог угла потврђује и професор др Зоран Кесеровић јер је орах, по његови речима, сигуран бизнис. Реч је, по њему, о једном од најбољих засада ораха на нашим просторима. Преовлађује америчка сорта чендлер, сађен на размаку од 8 метара између редова и четири метра између садница у реду, уз одговарајуће присуство и француске ларе која је овде у улози опрашивача.
– Предност чендлера је висока и латерална родност, али и мека љуска – каже, ломећи један орах рукама и показује нам масивно златножуто језгро плода, баш онакво какво тржиште тражи. Зато добар део рода заврши у самоуслугама, где се продаје у љусци, у паковањима од по пола килограма – додаје да је америчке саднице набавио у Турској. Али, све време Драган је пратио како се примају и расту на банатској земљи и није се слепо држао америчке технологије:
„Експерименти“ са резидбом, наводњавањем, прихраном
– Експериментисао сам са резидбом и дошао до закључка да воћке после четврте године не треба оштро орезивати. Ни систем наводњавања и заштите нисам копирао без провере. Определио сам се за кап по кап и то на земљи, јер су распрскивачи сувише влажили стабла, па би нека, осетљивија или са понеком раницом на кори, побољевала и пуцала. Са водом уносим и азотна и друга водотопива ђубрива, континуирано од 15. маја, да би воћке имале снагу да расту и да роде – објаснио је Маџовски.
Открива и резултате добре неге – показује плитке бразде са обе стране редова, на око метар удаљене од садница. То је траг депозитора којим се ради прва прихрана, тако што се пролећно гранулисано ђубриво убацује на дубину око 20 центиметара, а затим „покрива“ кап по кап цевкама и лагано отапа.
У међувремену трактор покреће машину за трешење ораха. То је једини знак да је берба почела. Нема берача. Довољан је тракториста и један или два помоћна радника за „меко“ везивање челичне сајле за стабло и носеће гране ораха. И, за трен ока сајла се затеже, почиње да вибрира и плодови падају на земљу, углавном у зони крошње. Треба их само покупити.
Домаћин Драган очекује три до четири тоне по хектару, јер је добар део воћњака у седмој години, а др Кесеровић додаје да ће се овде за годину, две брати и 7 до 8 тона, скоро дупло више него у засадима са нашим „класичним“ сортама ораха.
Машина бере чистије од људи
– Сакупљање још ове јесени радимо ручно. Најважније је да по лепом времену свако уради свој део посла: машина и екипа која тресе, па сакупљачи. Ораси се затим преносе у две машине за прање и одстрањивање остатака клапине. Раде овде у самом воћњаку и оперу по 180 килограма за 7 минута. У близини је и сушара, капацитета 5 тона за 34 сата, колико траје сушење плодова на 42 степена Целзијуса да би могли да поднесу дуго складиштење и чување – применом тресача остварена је највећа замена људског рада и изведене су и рачунице.
-То је готово непроцењиво, јер уштеде на дневницама и храни за бераче нису једина, можда ни највећа предност машинског брања ораха. После машина за трешење, на стаблима, гранама и гранчицама не остаје ни најмање оштећење, чак и пупољци остају нетакнути, што је приликом ручног брања незамисливо. А, тресач, заједно с опремом за повезивање са трактором и одржавање, платио сам 4.600 евра. Нема сумње да је то добро улагање – каже Драган Маџовски, искусни златар који се веома добро снашао и у улози произвођача ораха.
Пише: Светозар Карановић
