Нема фотографије са села која не буди носталгично сећање на безбрижан живот и слободу. Такве емоције буде и старе пољопривредне машине, чији је долазак на имање представљао праву, малу револуцију за сваку породицу.
Увек скупо плаћене, за њих се штедело годинама, како би олакшале радове у пољу. Подсећања ради, прве модерне пољопривредне машине, фабрички израђене, стигле су у Србију захваљујући др Ђорђу Радићу. Он је био први доктор пољопривредних наука и уредник стручних часописа намењених селу, као и оснивач прве земљорадничке школе у Краљеву.
Радић је у Кнежевину Србију увезао прве вршалице и гвоздене Бургове плугове. Индустријска револуција олакшала је рад земљорадницима. Данас су те машине, настале у првој половини 20. века, које су замениле дрвено рало и јармове, углавном раритети о које се „отимају“ само колекционари и љубитељи старина.
Ове старе пољопривредне машине фотографисане су на сајмовима и у домаћинствима у Шумадији. Свака од њих има личну историју, не само што се тиче године производње, већ и живота на имањима својих власника. Готово увек се на њих гледало као на члана домаћинства, који ће одменити неколико руку.
Сечка за кукурузовину стара је преко сто година. Направљена је 1907. године и њом се ситнила храна за стоку. Има два ножа и ваљке за повлачење кукуруза. Ове машине увожене су, углавном, из Мађарске.
Запрежна косачица за траву – звали су је и коњска косилица. Ову справу изумео је Сајрус Хол Макормик из Вирџиније, крајем 19. века. Њему је припала светска слава за механичку жетелицу, која данас у Србији углавном служи као украс у етно двориштима.
Вршалица зупчара из 1907. године произведена је у Марибору. Један примерак налази се у околини Крагујевца. Прву вршалицу за одвајање семена од стабљике направио је шкотски инжењер Ендру Мајкле 1786. године. У Србији је у употреби од прве половине 20. века и служила је да извеје пшеницу, која се потом убацивала у ветрењачу да би очистила зрна од плеве. Окретала се ручно.
Дреш са фотографије направљен је 1932. године, који је касније замењен савременим комбајнима. Дреш је машина коју је покретао мотор са преносом на каиш и он је од сламе и плеве одвајао жито. Машину на каиш, чехословачке фирме Славиа, покретала је водена пара, палила се курблом. Потом су направљени стабилни мотори на гориво.
Вода се загревала ложењем сламе. Када се створи притисак паре од пет до шест атмосфера, ставља се у погон, и помоћу дугог кожног ремена преко замајца, покреће се дреш. У дреш се спуштало одвезано снопље пшенице са класјем окренутим на доле.
Текст и фото: Биљана Ненковић
