Дајте ми две године да решим проблем квалитетног сертификованог садног материјала који годинама мучи малинаре у Србији. За то нису потребни велики новци, само јака воља и знање. А од тога зависи судбина производње и извоза „црвеног злата“, по којем нас препознају у свету, које је једна од битних извозних ставки у државном буџету и у развоју Србије, и које је још увек и – наша шанса. Поразна је чињеница да смо у малинарству, које је још увек, не само наш искорак, него и наша шанса, најмање урадили на увођењу савремених технологија.
Текст и фото: Зорица Драгојевић
Ову изјаву професора новосадског Пољопривредног факултета др Зорана Кесеровића чули смо на недавном великом скупу малинара у Агро клубу Министарства пољопривреде, на којем је најављена платформа за спас малинарства Србије. Божо Јоковић, директор Задруге „Агро еко воће“ из Ариља који је сазвао малинаре, поставио је алармантно питање – да ли ћемо изгубити малину као водећи извозни производ с изузетном позицијом на тржишту Европе и света? Подржали су га представници малинарских удружења, задруга и пољопривредних саветодавних служби из свих крајева Србије, а чули присутни посленици Министарства, Коморе, Задружног савеза Србије…
Увозне саднице са раком корена
Реакцију професора Кесеровића изазвало је питање Владимира Пантовића, произвођача малине из Рашке, који се пожалио на квалитет увозних сертификованих садница. Посветио се малини и имао је, каже, квалитетан засад, али је желео врхунску технологију и врхунске резултате па је поставио противградне мреже, инсталирао систем надовњавања, и у то уложио сву своју имовину.
– Купио сам сертификоване увозне саднице, прегледане у једном од наших института, али су оне имале рак корена и више од пола засада је умрло у старту – пожалио се Пантовић. – Продавац садног материјала ме је обештетио новим садницама, али то мало може да помогне. Када рак једном уђе у малињак, земља је уништена за најмање пет до седам година. Ту је најмањи проблем новац. Лако бих прешао преко тога и купио нови садни материјал. Проблем је и што у следећој години, уместо да сам убрао 2,5 до 3 тоне малине које сам могао тада да продам по седамсто до осамсто динара и да зарадим до два милиона динара, ја нисам имао ниједно зрно. Не бих имао ни данас, да стицајем околности нисам упознао доктора Рајковића, биохемичара који је био светло на крају тунела и дао ми препарате којима сам успео да излечим рак корена.
Губици су и даље велики, јер је ове године рачунао на пет до седам тона а можда ће имати тону и по, објашњава Пантовић који праве резултате лечења малињака очекује следеће године. Ако се рак врати, његов засад је изгубљен. Предстоји му пауза од више година или да багери изваде комплетну земљу у којој је био засад. И опет нисте сигурни у саднице које купите. Каже да су га многи звали из целе Србије са сличним проблемом.
Болна тачка српског малинарства
-Свесни смо тога да је потребно унапредити њену производњу да би малина опстала и остала наше „црвено злато“. И нема никакве дилеме да ће малина играти велику улогу у економском развоју Србије у будућности. И не само то, већ и у демографском и социјалном развоју. Млади људи остају на селу захваљујући тој производњи – рекао је, између осталог, професор Кесеровић.
Додао је да сви говоре о проблему града и ниских температура, а то се решава технологијом производње која је прилагођена климатским променама. Да ли је могуће да нема више од један одсто засада малине с противградним мрежама или мрежама за засењивање? Колико засада имамо у систему наводњавања, можда 3 до 4 одсто, што је јако мало. Нове технологије омогућиће да не гледате у небо у страху од невремена, а морамо имати и квалитетан садни материјал, а онда решити питање односа произвођача и откупљивача. То је платформа коју би држава требало да разматра, а ми да је представимо – објаснио је др Кесеровић, осврнувши се и на посебно тешко питање обезбеђења врхунског садног материјала какав наши малинари заслужу и с правом очекују.
– То је болна тачка српског малинарства. Стално сам се питао зашто није урађена селекција клонова „виламета“ и „микера“, а сада мислим да бих могао да се посветим таквом подухвату. Имам добру сарадњу с Холандијом, која је чист пример и где постоји предосновни садни материјал који се чува у Грин хаусу. Базни материјал, какав је наш садни материјал био до 2005-2006. године када је искрчен због Phytophora, боље да је такав и остао него да узимамо саднице из производних засада, што се сада дешава – рекао је др Кесеровић.
Нагласио је да за државу то не би био велики издатак, а да би добробит и добит била много већа .
– Није проблем за државу да издвоји средства, не треба много, две-три године да изаберемо клонове, да створимо предосновни садни материјал, да имамо базни материјал, сертификован материјал. Много је важно имати квалитетан садни материјал и битно је да се уради селекција „виламета“ и „микера“. У наредном периоду, што се тиче подстицаја, дао бих предност подизању засада с противградним мрежама, са засењивањем, дао бих предност производњи квалитетног садног материјала. У Србији нема сертификованог садног материјала што се малине тиче, и то бих решио за две године. То је врло важна карика за напредак малинарства – изричит је проф. др Зоран Кесеровић.
