U dokumentarnom filmu o deda Jovi Mijatoviću Puriša Đorđević je još krajem šezdesetih godina za tadašnju Televiziju Beograd preneo ispovesti izlečenih kod deda Jove, s punim imenima i prezimenima. Tako su obelodanjene priče o Budimu Sokiću koji se izlečio od raka i Milovanu Vučiniću koga je deda Jovo izlečio 1956. od leukemije.
Drugim rečima, Puriša je sučio javnost sa pravom istinom koja se tada veoma razlikovala od zvanične istine. Na suptilan način poručio je narodu da mu, kad medicina zakaže, nema drugog spasa no da pokuša da glavu spase kod deda Jove Mijatovića.
Od budućeg mrtvaca do čoveka koji ima šansu
– I za mene je deda Jovo Mijatović bio poslednja šansa kada sam kao mladić te 1980. otišao na Romaniju da pokušam da nađem spas od raka koji me je jeo po stomaku – priča svoju sudbinu šezdesetšestogodišnji Zoran Milošević iz Užica. – Dobio sam karcinom kao dvadesetsedmogodišnjak i, naravno, odmah iz Užica me pošalju u Beograd. A, tamo baš kao i sada. Lekari se uopšte ne udubljuju u sudbinu pacijenta, već sve rade po protokolu. Kada dobiješ dijagnozu „rak“, oni već obave „pola sahrane“ i u tebi kao da gledaju budućeg mrtvaca, a ne budućeg čoveka. Moj rak se bio proširio i imao sam osećaj kao da sam opitni pacov, a ne čovek. Prepisali su mi 18 zračenja i spržili mi telo. Kada sam jednom doktoru rekao da mi se čini da je to mnogo, jer želim da imam porodicu i da vodim normalan život, on me je tako sažaljivo pogledao da samo što nije zaplakao. Tog trenutka sam shvatio da savremena medicina nema odgovor za moju bolest i da šansu za život moram potražiti na drugoj strani. Jedna žena iz Užica me je nakon povratka iz Beograda odvela kod deda Jove na Romaniju. On me je pomilovao očinski po glavi i prvi koji me je lečio rekao je da imam šanse da preživim. Tada mi je obečao da će sve učiniti da ozdravim i da imam svoju porodicu jer je znao da je to moj najveći san. Rekao mi je da bi još veće šanse bile da nisam išao na zračenje, ali da su mi ipak veće šanse, jer nisam išao na hemoterapije.
Nakon sastanka s njim, kaže Zoran Milošević, nije mogao da zaspi, stalno razmišljajući o njegovim rečima, jer je deda Jova tvrdio da su zračenja i hemoterapije zlo, a ne lek.
– Tada je počelo moje lečenje kod deda Jove u kome sam promenio ishranu, jer mi je on zabranio bilo kakvu hranu koja sadrži belančevine i proste šećere, pošto je tvrdio da oni direktno hrane karcinom. Sećam se da nam je deda Jovo uvek davao propolis da ga žvaćemo i da je svakom bolesniku od raka prilazio s istom pažnjom, jer je znao da kaže da „svaki rak jede svoga čoveka“. Terapiju je prepisivao za svakoga posebno, tako da su meni pripali i oblozi od trava, a dobro se sećam i da sam gutao neki lek koji je pravio u tegli i koji se veoma osećao na naftu. Uglavnom, slomljen i spržen posle toliko zračenja, ja sam u jednom trenutku osetio da mi kašika više ne drhti u ruci. Počeo sam i normalno da spavam, a onda i da trčim. Život se vraćao u moje vene i mojoj sreći nije bilo kraja. Rekao sam dedi da ne znam kako da mu se zahvalim kada mi je on rekao da sam zdrav, a on me je pomilovao po glavi i rekao: „Životom“. Zoranu Miloševiću ispunila se i želja da ima porodicu, oženio se i dobio dvoje dece.
Lek za Niksonovu ćerku i Džeralda Forda
Neki su se Jovu Mijatoviću i te kako bogato „zahvalili“, a legenda kaže da je sahranjen sa brilijantnim prstenom koji mu je poklonio predsednik SAD Ričard Nikson pošto mu je od kancera želuca izlečio ćerku koja je i danas živa. Kako je deda Jovo došao do Amerike i do Bele kuće u Vašingtonu i danas je tajna, ali su upućeni tvrdili da je Nikson prilikom posete Josipa Broza Tita Americi rekao svom kolegi sa Balkana da ga odatle samo interesuju dva čoveka. Jedna je bila baba Vanga da mu predvidi budućnost pošto je imao indicije da će se otvoriiti afera „Votergejt“, što se nakon nekoliko meseci od Titove posete i desilo, a drugi je deda Jovo sa Romanije, pošto je neka Srpkinja, zaposlena u administraciji u Vašingtonu, rekla da predsednikovu ćerku od raka želuca može da spasi jedino deda Jovo Mijatović. Nikson je odlučio da ne poveruje svojim finsnsijerima, među kojima su bili i Rokfelerovi u čijem se vlasništvu nalaze sve fabrike hemoterapija u SAD, već je odlučio da zamoli Tita za pomoć.
Deda Jovo nikada nije tačno rekao kako je završio kod Niksona, ali je jedan od njegovih pacijenata sarajevskom AS-u, prvom tabloidu na prostorima bivše zemlje, ispričao detalje jer je bio visoki činovnik bezbedonosnih službi u Bosni. Kako je on istakao, Tito je naredio Franji Herljeviću, tadašnjem sekretaru za narodnu odbranu, još iste noći kada mu je Nikson izložio problem, da odmah pokupi i dopremi deda Jovu prvim letom za Njujork. Pošto je Jovo bio poznat, odlučeno je da se ne ide direktno iz Beograda, da putnici ne bi pričali da su ga videli, već su starinu spakovali iste noći i odvezli do Nemačke, a odatle direktno iz Frankfurta do Vašingtona.
Tamo je travara dočekao lično Tito sa Niksonom i on se odmah prihvatio lečenja njegove ćerke koje je potrajalo puna tri meseca. Nakon što se vratio u zemlju, prema priči ovog pripadnika službe bezbednosti, isplivala je afera „Votergejt“ i Nikson je smenjen. A onda su opet zvali Jovu Mijatovića da dođe i pomogne Niksonovom nasledniku Džeraldu Fordu koji je imao izuzetno visok šećer, a Nikson mu je rekao da boljeg lekara na ovom svetu nema. Dotični pripadnik DB – a je, prema sopstvenoj priči, bio u pratnji Jove Mijatovića na njegovom drugom putu za Ameriku i od te 1972. do Jovove smrti 1986. starinu više niko nije dirao. Naravno, Ford nikada više nije morao da uzima insulinske inekcije.
Brao svakog jutra, lečio svakog dana
Deda Jovo je znao da niko od njegove familije neće naslediti njegov posao jer, da bi lečio prirodom, moraš da budeš srođen sa njom od ranog detinjstva. To se uči od malih nogu kao što je on učio od svoje babe, a njegova deca su bežala u grad. Zato je sve svoje znanje pretočio u knjige, ali na žalost, danas retko ko čita i knjige, a kamoli da traži stotine trava po Romaniji koje je najčuveniji balkanski travar brao svakog jutra da bi svakoda dana lečio narod.
Ali, nije on samo ostavio spomenik svom umeću u vidu knjige već je ostavio i spomenik svome telu desetak godina pre smrti, i to u mermeru i bronzi u rodnom selu. Na njegovoj svesci utisaka na koricama je pisalo: “Znam ja nas, *ebo ti nas“, jer mnogi od oniih koji su ga preklinjali da ih primi u bilo koje doba dana ili noći nakon izlečenja nikada se više nisu javili. Bio je u pravu. Prvi ozbiljan tekst o njemu u jugoslovenskoj štampi i naslovna strana nekada najčitaniijih „TV novosti“ objavljeni su nakon njegove sahrane, a naslovnica je bila predmet mnogobrojnih kritika, jer je na njoj bila slika Jove Mijatovića u kovčegu.
Na onaj svet je otišao uz pomoć karabina koji je dobio na poklon od generala Nikole Ljubičića neposredno nakon što je u veselju i punoj snazi proslavio stoti rođendan, tri godine nakon smrti jedine osobe kojoj je u životu verovao – sopstvene žene. Svi su se čudom pitali zašto se odlučio na taj korak, a deda Jovo, da je mogao da im odgovori, onako škrt na rečima sigurno bi im odgovorio: „Zato“.
Možda je i ovaj tekst odgovor na to pitanje!!!
Aleksandar Pavlović
Dobro jutro broj 567 – Jul 2019.
